Obožavam ovakve dane.
Zimsko sunce kao reflektor bije i sve je najednom lepo i svi smo najednom bolji.
To je taj trenutak koji je večnost, to znamo moj pas i ja dok biramo samo sunčanu stranu ulice. On bezbrižno zapišava ispucali vračarski asfalt a ja ga pratim, u njegovoj sam službi. On bira putanju i zadaje tempo, ja ne moram ništa osim da hodam. Baš nas briga. Dobri smo danas moj pas i ja, ušuškani lepo ovim zubatim suncem.
Ne bi ovo bilo tako dobro da nije incident u moru onih drugih, onih dana pod pritiskom, nervoznih, tmurnih, blatnjavih, ebemtiživot dana. Da sunce stalno sija ne bismo imali sreću da mu se obradujemo. Galaktičko i moje unutrašnje sunce u nekoj su vezi , pale se i gase sinhronozovano. Danas su oba na max.
Danas se tako čini da je sve moguće, da možda ipak neće biti smak sveta i da je budućnost onaj nasmejani, ljubazni gospodin sa lepim manirima koji te dočeka na vratima omiljenog restorana.
Ispred kafića na ćošku, studenti ETF-a sabiraju utiske posle ispita, uzbuđeni su oko toga, govore u glas, imaju podočnjake od učenja ali srećni su što su prošli. Nije da im zavidim na toj dirljivo naivnoj mladosti koja tek čeka da se život dogodi. Dobro, možda im samo malo zavidim ali im mnogo lep život želim. Sigurno ga zaslužuju čim u ovom ludom svetu biraju da proučavaju električna kola ili šta već na tom faksu rade. Da bi struja nastala moraš imati minus i plus. Nema prevare.
“Doktore šta mi je, svuda vidim samo anomalije“, kroz prozor drugog sprata proziva me Konstrakta svojom novom pesmom. Odlična je doktorka Konstra, sa uvek tačnim dijagnozama. Kao neki nedostajući deo našeg zdravstvenog sistema. Kako se samo pronalazim u ovoj novoj anksioznoj pesmi (Novo,bolje);
“Ja ako stanem propašću”. O,da! Možeš bolje znači moraš bolje. Ne budi nikad zadovoljan jer uvek može bolje, sve može bolje i ti možeš da budeš bolja, bre! Vrti taj točak mišu mali, od tebe sve zavisi, ne daj da stane.
Mislim o tom umornom mišu dok hodam i ne mogu da shvatim gde se povezuju, ta grozna JA i ova divna JA, pitoma i mirna, kraljica kosmosa sa malim psom. Zašto nisam uvek ova vladarka dobrote bez očekivanja?
Može li se to u ovom svetu koji te čika željama? Pomislim na Svetog Savu koji je bežao u pustinju da se od tog sveta skloni i sačuva svoju dušu.
Sačuvaću ovaj osećaj, zapamtiću ovu sebe, obećavam zubatom suncu koje polako napušta moju ulicu.
Jer valja se ovom životu radovati, kao Miley Cyrus svom prvom Gremiju.
