Maćado je alternativni izraz za domaću rakiju, kafu, „travu“… Za nešto domaće.
Imam jednu rutinu koju praktikujem kada poželim da izdejstvujem vreme za sebe, na način da iz ulice sa putokazima u smeru obaveza, očekivanja, planiranja i pravila, naglo skrenem u ulicu oslobođenu racionalnih objašnjenja, koja može biti i slepa, ali je moja.
Rutina podrazumeva da, pored ostalog, obiđem dvorište svoje osnovne škole; kao i jedno malo dvorište u Stevana Sremca ulici, gde sam sa drugarima šutirao gumeni Tigar fudbal u vrata penzionera koji je jednom izašao sa dvocevkom i zaplašio nas za ceo život; nekolko ograda u Gundulićev venac ulici, preko kojih sam slao poljupce i namigivao devojčicama; volim da bacim pogled i na Milutina Bojića ulicu. Ona je baš (s)lepa.
Suština rutine je da se vratim u kraj gde sam odrastao, bez namere da glavni junak moje reportaže bude seta, već u želji da se kroz sliku uspomena vratim na fabrička podešavanja. Sadašnjosti radi. Važno je redovno odgovarati na pitanja Ko sam i Ko nisam? Ova rutina mi u tome pomaže.
Maćado rutina
Subota je, sunčano je, nakon nekoliko subota u kojima nije bilo prilike za moju rutinu, došla je jedna takva. Veliki reditelj je izgleda čuo šta planiram da uradim i u dvorištu zgrade gde parkiram auto priredio mi dobru uvodnu scenu:
Vidim jedan zid od cigle moje visine; zgradu nove gradnje od devet spratova; zgradu stare gradnje od četiri sprata; veliki četinar između njih; radne jedinice klima uređaja; prostran veš na malim terasama; i mačku koja se sunča na krovu mog automobila. Lejeri teško objašnjive beogradske dinamike. Zadržavam pravo na proizvoljan opis. Maćado.
Mačka nije htela da krene sa mnom, a bila bi dobra fora da se zajedno provozamo do Dorćola. Idem u podrum do kojeg se stiže kroz dvorište Prve beogradske gimnazije, gde je sala za penjanje u kojoj sam počeo da treniram veštinu. Sala je mala, kao privatan gym nekog Kanađanina koji ovakvu konfiguraciju može sebi da priušti u svojoj garaži. Nas je ovde, u maloj sali, istovremeno moglo da bude i 30ak. Ne znam kako, ali šljakalo je. Veliki reditelj bi ovakvu scenu tražio na sledeći način: dajte mi nešto sirovo, „prljavo“ i „muški„. Maćado.
Kada potekneš iz snalaženja i improvizacije, konkretnije ceniš i uvažavaš život serviran na čistom tanjiru s uglancanim escajgom. Radili smo sklekove na hladnim pločicama. O tome pričam sa trenerom Duletom, koji je u svojoj 50. godini kupio Kawasaki motor i počeo da ga vozi, najnormalnije, kao da je reč o bajsu za koji znam da je doktorirao. „Vadim se na krizu srednjih godina“, kaže.
Uvek mi je bila gotivna strela koja kroz njegove vikinško svetle oči prolazi kada priča o životu na Karaburmi. Upravo se zabola u klizav hvat na dotrajaloj ploči male penjačke sale. Stavljam šake u vrećicu sa magnezijumom i krećem da ga dohvatim.
Uz pomoć neobjašnjivih trenutaka vraćen sebi, mogu da se vratim na Kalenić. U Njegoševoj ulici kod vinarije, srećem Nevena Boškovića. Njegova živa na lestvici šmekerluka kuca toliko visoko da je u stanju da kombinuje teget i crno. Crne čelsi cipele sa jakim đonom, teget pantalone i vunena jakna te boje, crne kožne rukavice, bela kosa kroz koju prolaze tamnobraon Persolke. Prvi uspešni beogradski model. Maćado.
Vraćam auto u dvorište. Sunce je zašlo, ali verujm da će se mačka vratiti na krov mog automobila. I njoj je subota.
Fotografije: autor