Ima neki francuski crtani film iz 1998., čiji narativ i spektakl nosi novorođena svemoguća muška beba Kirikou, a koja za cilj svog dolaska na zemlju ima izbavljenje svog sela iz kandži zle veštice Karabe.
Kirikou već iz stomaka svoje majke odlučno nagoveštava svoje čojstvo i junaštvo, sam se rađa, sam preseca pupčanu vrpcu, sam se po prvi put za života, po rođenju, kupa i sam odlučuje da bude vitez i oslobodi svoje saplemenike od veštičjeg zla. Ne znam šta je podobnije za dekonstrukciju — da li to što je veštica, uobličena u ženu, simbol zla ili to što od ženskog zla svet spasava ni manje ni više nego tek rođeni muškarac. E moj Kiriku, ni slutio nisi da će tvoji idejni tvorci i dan danas, 25 godina kasnije, biti aktuelni više nego ikad u društvima u kojima se, poput naših balkanskih, muško nerođeno dete više voli no rođeno žensko.
Koliko je samo nerođenih devojčica na silu izgubilo priliku da poput Kirikoua spasi svoj ženski svet od zlih harambaša i kabadahija.
Sećam se kad prvi put u svojoj, s očeve crnogorske strane, familiji osetila taj latentni prezir prema činjenici da se mojim rođenjem ojačala svirepost kulturološkog principa ugašene loze. Dok je moj pokojni ćale u meni video Kirikoua, moj stric je u meni video nerođenog Marđonovića, bratanca, čija bi se loza, da se ikakvim čudom rodio, nadalje nastavljala kroz prezime i taj svirepi princip produžene loze.
Svemogućnost muške bebe očita je još u ženskom stomaku. Ta muška forsirana nezavisnost i samostalnost oslikana je savršeno u paradoksu kako mali Kirikou sam sebe rađa i spremno dovodi sebe na ovaj svet, iako svi znamo da bez majke malo šta da može. Nego, mit o svemogućstvu muškom u svom je viševekovnom naponu, samo su forme njegovih prikaza varirale u zavisnosti gde se prikazuju — od doma, ulice, pa do umetnosti i sporta.
Svemogući muškarac, bio on beba Kirikou ili odrasli Batman, zapravo ima isti cilj svog postojanja — da spasi svet od zla, mističnog poput žene, i neretko upravo i prikazanog kroz ženski lik.
To su ti paradoksi patrijarhata koji i sam nastaje i opstaje na ženskoj grbači, da ne kažem posteljici
Nezamislivo je i dalje da u prednatalu nekakva ženska beba vidi i čuje sve što se zbiva ili će se zbivati u natalu. Ili da nemilosrdno odlučuje o svom pojedinačnom, kao i o kolektivnom interesu. Bilo da je 1998., 2008., ili 2028. kulturolški prikazi ženskog i muškog jezgrovito kreira našu svest i podsvest koja, na kraju, našu realnost i manifestuje kao realnost u kojoj samo Kirikou može biti spasilac.
Demistifikacija ženskog čoveka kao da vodi demistifikaciji zla, koje više ne moramo podlo prikazivati kroz likove goropadnih veštica, već kao istinu prolivene krvi u ime čojstva i junaštva koje počiva na produženju ratničke i osvajačke loze.
Magija nepobedivog Kirikoua sadržana je u njegovoj muškoj snazi i neustrašivosti, koja se u njemu formira još i pre samog otelotvorenja. Njegova nepobedivost poigrava se sa zlom vešticom, i taj tek rođeni muški čovek nije ništa drugo do splet namernih okolnosti u kojima se iluzija muškosti predstavlja kao spasonosno sudbonosna iako je činjenično u svojoj permanenciji ratoborna i razarajuća po čoveka i po Boga.
Ne bih da vičem: MIR U SVETU! Ali vičem! Iz prikazanog, Kirikou je pobedio svoje idejne tvorce razuverivši ih da muška tek rođena beba ima ikakve pretenzije da spasava svet u svetu u kom se ta ista beba uči ratu, a ne miru.
Neka neko prevede ovu kolumnu, kao apel, na francuski. Neka kontaktira kreatore ove nacrtane iluzije koju svi očito živimo, možda se neki tamo i drznu pa lansiraju jedan novi prikaz spasenja čovečanstva – tek rođena miru ne ide u lov na veštice, već u pohod na žensku pravdu!
