„Budi najbolja verzija sebe… Prihvati sebe, zavoli sebe, pričaj sa detetom u sebi”. Imam drugaricu koja me bombarduje ovakvim motivacionim porukama. Ja ih parafraziram, pa joj pošaljem nazad:
“Bavi se sobom 24/7. Budi srećna, stalno i neopozivo srećna. Neka te tuga ne ometa u sreći. Pusti druge , gledaj sebe i svoje sopstvo. Ako želiš biti srećna ne smeš biti nesrećna”. Ona se malo ljuti ali znam da joj se brk nasmeje.
“Ti moraš biti srećna! Tada ćeš biti uspešna, predivna i poželjna drugima…”. Da li ste i vi na meti ovih navalentnih krilatica?
21. vek počeo je ideologijom sreće. Nikad više tužnih, usamljenih, drogiranih, depresivnih, suicidnih duša na planeti i nikad više “srećne” propagande. Kao da smo u nevidljivom ratu za svoje parče sreće.
U 20. veku, o sreći se daleko manje govorilo. A govorilo se o marljivosti, poštovanju, vrednom radu, drugarstvu, slobodi. Možda najviše o slobodi koje je najmanje bilo. Sreća je bila tek privezak koji se skromno nosi bez mnogo priče i razmetanja. Jedinica sreće bili su trenuci, ona nije bila predviđena kao trajno stanje .
“Kad bih ponovo mogao da proživim svoj život ne bih se trudio da budem tako savršen”, napisao je Horhe Luis Borhes negde pred smrt. ( H.L.Borhes “Trenuci”). Piše pesnik koji nikuda nije išao bez toplomera, termofora i padobrana, da bi u novom životu bio gluplji, više se izlagao opasnostima, na više planina popeo, hodao bosonog i više se na vrtešci okretao jer, trenuci…
Svako vreme valjda ima svoj ideal čoveka, sliku onoga kakav bi čovek trebalo da bude. Ta slika, ispostavlja se, dolazi iz nedostatka, iz onoga što fali. Ako je ova pretpostvaka tačna, sreća je deficitarna roba našeg vremena.
To što nas teraju da budemo srećni stvarno ne pomaže. Bildovanje sopstvene sreće kao rezultat ljubavi prema samom sebi je možda najopasnija poruka našim dušama. Mislim da se đavo lično kikoće dok se kao marketinška kampanja ova poruka širi po mrežama. Ne dajte se ljudi moji, zajedno smo u ovome.
Čovek je čoveku čovek ili vuk, ali tako je to u čoporu. Nisi sam. Nikad nisi ni bio. Nisi se sam ni rodio, majka te je nosila, iz njene si utrobe izašao, a onda su te nečije ruke dočekale na ovom svetu, da ti pomognu da udahneš, da te ugreju, nahrane, vole. Pa su te čuvali i pazili, lečili i brinuli o tebi dok ne prohodaš, da progovoriš, da se smeješ,da te ne boli. Istorija svakog čoveka je istorija ljubavi. Kroz ljubav drugih i sam si naučio da voliš, sad je tvoj red, samo nemoj da cicijašiš, ljubavi u tebi uvek ima više nego što misliš.
Ljubi. Veruj. Voli. Zato što si čovek i što ti se može. I kad te razočaraju, i kad ti ne vrate, praštaj i opet voli. To je tvoja snaga. Jer kad voliš nisi sam čak ni kada je osoba koju voliš daleko, u drugom gradu, zemlji, kontinetu, sazvežđu (“Interstellar”, Christofer Nolan), Bog ti je dao moć da voliš i nekoga ko više nije među živima. Blago tebi!
I zato ne juri sreću, sreća je posledica. Pogledaj ljude oko sebe, ogledaj se u njima. Potrebni su ti drugi ljudi i ti si njima. Potrebni smo jedni drugima da se zagrlimo, pokrijemo kad je hladno, pružimo ruku kad se padne, kucnemo se jednom ili više puta, pa se smejemo ili plačemo zajedno…
Pusti priče. Ljubi. Veruj. Voli.