Ovog leta, na terasi Doma Vojske Srbije, ljubitelji sedme umetnosti imali su jedinstvenu priliku da uživaju u bogatom repertoaru A1 Kinoteka letnjeg bioskopa.
Od 15. jula do 31. avgusta, pod zvezdanim nebom prikazano je ukupno 48 pažljivo odabranih filmskih naslova. Pored stranih klasika i savremenih ostvarenja , posebnu pažnju privukli su digitalno restaurisani kultni filmovi domaće kinematografije. A1 Kinoteka letnji bioskop organizovan je u saradnji Jugoslovenske kinoteke, kompanije A1 Srbija i Doma Vojske, a sve u cilju očuvanja i promovisanja filmske kulturne baštine.
Restauracija filmova nije samo tehnički postupak; to je misija očuvanja kulture i istorije za buduće generacije. Do sada je u okviru projekta A1 Kinoteka trajno sačuvano – 34 filma, a svi filmovi su kompletno dogitalno restaurisaniu odeljenju za digitalizaciju i digitalnu restauraciju Arhiva Jugoslovenske kinoteke.
Dubravko Badalić, koji stoji na čelu tima zaduženog za ovaj delikatan zadatak, odigrao je ključnu ulogu u oživljavanju starih filmskih dragulja. U ovom razgovoru, Dubravko je podelio svoja iskustva, kao i izazove sa kojima se susretao tokom restauracije, istovremeno naglašavajući kolika je važnost ovog projekta za kulturnu scenu Srbije.
A1 Kinoteka
Približite nam malo sam proces digitalne restauracije, koji su ključni koraci – od početka do kraja projekta?
– Proces počinje pripremom filma za skeniranje, a u to spadaju odabir najbolje kopije, pregled filmske trake, popravke fizičkih oštećenja i pranje filma u „ultrasoniku“. Skeniranje filma je taj prvi korak kada stvari postaju „digitalne“, i to je prvi ključan momenat u procesu, jer o njemu ovisi dalji kvalitet. Da bismo dobili najvišu moguću vernost reprodukcije, pri skeniranju se svaki kvadrat filmske trake pojedinačno prosvetljava sa tri osnovne boje i infra-crvenom. Poseban algoritam to sve objedinjuje u jedan digitalni fajl, te dobijamo niz digitalnih „fotografija“ gde svaka reprezentuje kvadrat filmske trake. Obično bude oko 120-150,000 „fotografija“ odnosno digitalnih fajlova (ovisno o dužini filma).
Drugi korak je zapravo ono što objedinjeno zovemo digitalna restauracija, a što podrazumeva uklanjanje mrlja, fleka i ostalih vidljivih nedostataka, nastalih vremenom ili usled mehaničkih oštećenja, koristeći pri tome digitalne računarske alate (softver). Ovaj proces ima nekoliko faza. U prvoj se koriste automatizovani alati, koji na osnovu pažljivo definisanih parametara uklanjaju deo vidljivih nedostataka. Međutim, automatika ima svoje limite, pa kad konstatujemo da se preostala oštećenja ipak ne mogu ukloniti bez izazivanja vidljivih artefakata, tada se otklanjaju manuelno. To podrazumeva pregled od frejma do frejma, ručno popravljanje nedostataka i uklanjanje preostalih oštećenja. Ovo je radno najintenzivniji deo procesa restauracije i zahteva najviše vremena i ljudskih resursa. Važno je da se ne proizvedu digitalni artefakti i da slika ostane strukturalno što vernija originalu na filmskoj traci.
Naredni korak je kolor korekcija. Negativ filma se sastoji iz mnoštva kadrova koji se razlikuju u osvetljenju i strukturi boje, nastalih prilikom snimanja ili hemijskim promenama na traci usled vremena i dugog stajanja. U procesu kolor korekcije film se u posebnom softveru koriguje kadar po kadar, kako bi se svi kadrovi ujednačili a film dobio konzistentan izgled (osvetljenje, boje itd.). Uvek nastojimo da film u svojoj digitalnoj interpretaciji bude što vernija reprezentacija projekcije sa originalne filmske trake. Tu se zapravo i dobija finalni izgled filma, a kako ne postoji referenca sa kojom bismo mogli da upoređujemo izgled filma, od dragocene pomoći su nam ljudi koji su radili na filmu i sećaju se kako je film izgledao netom pošto je snimljen.
Uvek nastojimo da film u svojoj digitalnoj interpretaciji bude što vernija reprezentacija projekcije sa originalne filmske trake
U procesu „grejda“ zvali smo u pomoć reditelje Gorana Markovića, Srđana Karanovića, Gorana Paskaljevica, Slobodana Šijana, kao i direktore fotografije Milorada Jakšića-Fanđa, Milorada Glušicu…
Ovo je dosta složen deo posla u kojem treba usaglasiti želje i mogućnosti da se iz „ostarelog“ filma izvuče maksimum informacija i dobije nov master, koji će budućem gledaocu najpribližnije dočarati sliku koju su starije generacije imale prilike da vide na filmskim premijerama pre više decenija. Pod izgovorom da današnji gledalac ima sasvim drugačiju percepciju i navike, trenutno dominira škola restauracije koja prilagođava stare filmove, snimljene filmskom trakom, savremenom izgledu filmova koji su snimljeni digitalnim tehnologijama, dajući im tako donekle neprirodan i koloritno „plastični“ izgled.
Naš stav je da se u čitavom procesu – od restauracije, preko kolor korekcije pa sve do finalizacije – svojski trudimo da vratimo prvobitni kolorit i sačuvamo originalnu „zrnastu“ strukturu filmske slike, odnosno originalni izgled koji je najpribližniji projekciji filmske trake. Sve te napore činimo uprkos tome što sesada radi o digitalnom mediju, koji ima svoje mane, prednosti i zakonitosti.
Koje specifične tehnologije koristite u procesu digitalne restauracije i kako one pomažu u očuvanju originalnosti filmova?
– Čitav taj tehnološki proces zaista je specifičan, kao i sama tehnologija; od skenera za film, do specijalnog softvera koji je pravljen isključivo za restauraciju filma. Dakle u startu je bitno da imamo vrhunski skener (u našem slučaju je to Arriscan XT), jer tu počinje uspešan proces u kojem sliku sa filma prebacujemo u digitalni oblik, sa maksimalnom vernošću. Bitan je kvalitet transfera boje, polu-tonova i svakog detalja, uključujuči tu i strukturu granulacije filmske emulzije. U digitalnoj restauraciji slike koristimo, po meni, daleko najbolje softvere kreirane specijalno za tu namenu – u pitanju su Diamant-Film Resoration Suite i Diamant-Film DustBuster+. Sve ostalo nalazi se u domenu etike filmske restauracije; gde je premisa da film u digitalnom obliku mora imati najbliži mogući izgled kao pri prvoj projekciji sa filmske trake.
Koji su bili najveći tehnički izazovi pri digitalnoj restauraciji starih srpskih filmova?
Zaista ih ima mnogo, ali najveći je svakako to da ne postoji referenca na osnovu koje bismo radili. Zapravo, nije moguće egzaktno utvrditi kako je taj film u projekciji izgledao u momentu kad je snimljen, jer sve kopije su manje ili više degradirale tokom vremena, bez obzira što Kinoteka čuva filmski fond prema svim standardima i preporukama internacionalnih relevantnih institucija (FIAF, AMIA, ACE). Popularna teorija koja tvrdi da film može trajati i više od 100 godina, samo je delimično tačna. Istina je, traje ali, sigurno ne izgleda isto kao pre jednog veka.
Ne može izgledati isto i to je činjenica! Još jedan u nizu izazova je svakako i loše stanje pojedinih kopija, kao i nedostatak originalnih negativa. U periodu dok su se filmovi snimali na filmsku traku, producentske kuće bile su u obavezi da Kinoteci dostave originalni negativ slike i zvučne zapise, kao i najbolju finalnu pozitiv kopiju. Naravno da to nije uvek poštovano. Za dobar deo domaćih filmova nemamo original, već samo dubl negativ, a od pozitiva tek poneke preostale bioskopske kopije.
Popularna teorija koja tvrdi da film može trajati i više od 100 godina, samo je delimično tačna
Koliko obično traje kompletna restauracija jednog filma?
To pre svega zavisi od stanja negativa koji se restaurira. Generalno, kalkulišemo sa periodom od dva to tri meseca. Međutim, kako rekoh, zaista sve zavisi od stanja materijala. Bilo je filmova koje smo završavali za 4-8 nedelja, a i onih koje smo radili više meseci. Neke zaista stare filmove, sa početka prošlog veka recimo, radili smo i po godinu dana!
Da li postoji neki film koji vam je naročito drag ili neki na čiju ste restauraciju za A1 Kinoteka projekat posebno ponosni?
– Svi filmovi su mi dragi. Iza svakog stojimo kao ekipa i ne bih da favorizujem. Na neke sam ponosan jer izgledaju zaista sjajno, a na druge jer smo od skoro sasvim propalog materijala uspeli da „spasimo“ film.
Foto: A1 Kinoteka