Postoji nešto što oduvek prati gradove – taj dinamični, neprestani pokret. Stanovnici koji hrle ka metrou, svetla semafora koja bljeskaju poput signala života, i gomila koja se kreće kao voda, neuhvatljiva i nepredvidiva. Alice Rohrwacher i JR su se uhvatili u koštac sa tim fenomenom u kratkometražnom filmu Allégorie citadine (eng. An Urban Allegory), na sebi svojstven način osvetljavajući jedan od najstarijih filozofskih problema: šta je stvarnost, a šta iluzija?
Inspirisani Platonovom Alegorijom pećine, Rohrwacher i JR postavljaju pitanje: šta se događa kada se jedan od nas usudi da izađe iz okova svakodnevnog, da izađe iz pećine iluzija u kojoj smo svi zarobljeni? I šta ako je taj „pobegli“ sedmogodišnji dečak Jay?
U potrazi za istinom, izgubljeni u refleksijama
Već na samom početku filma, susrećemo se sa jasno definisanom estetikom – magičnim realizmom, koji je sveprisutan u opusu Alice Rohrwacher. Dok JR-ova poznata veština rada sa slikama i vizuelnim narativima uliva u film pulsirajući, gotovo halucinogeni osećaj. Pariz, grad svetlosti, ovde postaje grad senki – savršena metafora Platonove pećine.
Rohrwacher i JR insistiraju na kretanju, na pokretu kao osnovnom izrazu života. Njihova kamera ne staje, ne odmara se, prati frenetičnu energiju grada i protagonistu koji se bori da pronađe put do „istine“. Sedmogodišnji Jay nije samo dete; on je svako od nas, s tom nevinom željom da izađe iz lanca svakodnevnih predrasuda i iluzija, sa žudnjom da se oslobodi iz okova modernog doba.
Film ne govori samo o jednoj filozofskoj ideji. Rohrwacher i JR bave se univerzalnim pitanjima: šta je to što nas zarobljava danas? Na čijim leđima gradimo svoju stvarnost, a čije senke pratimo misleći da su istina?
U filmu, Jay predstavlja našu zajedničku želju da saznamo više, da se oslobodimo, ali istovremeno i naš strah da ćemo, ako to učinimo, izgubiti sve što poznajemo. Njegov prolaz kroz Pariz odražava ovu unutrašnju borbu – ulični plesači predstavljaju lance koji ga sputavaju, a zgrade koje ga okružuju postaju zidovi pećine iz koje ne može da pobegne.
An Urban Allegory ili, vizuelna poema o potrazi za slobodom
Kamerom Darie D’Antonio, koja je zabeležila delikatne detalje, Rohrwacher i JR uspevaju da uhvate sav haos i lepotu grada. Kadriranje je osmišljeno tako da uvek stvara osećaj zarobljenosti, čak i kada je Jay na otvorenom prostoru. Kao da nam poručuju: čak i kada mislimo da smo slobodni, možda smo samo u većoj, nevidljivoj pećini.
Film se ne oslanja samo na slike kao narativni alat – Thomas Bangalterova muzika daje zvučnu podlogu koja nas uvlači dublje u atmosferu filma.
U svojoj suštini, ovo je film o pokušaju da se promenimo, o pokušaju da shvatimo šta znači biti slobodan. I baš kao što je Platonova pećina pružila generacijama filozofa inspiraciju za refleksiju, An Urban Allegory pruža nam mogućnost da se zamislimo nad sopstvenim životima.
Možda ćemo, nakon što pogledamo ovaj film, poželeti da okrenemo glavu i pokušamo da izađemo iz sopstvene pećine. Možda ćemo samo nastaviti da gledamo senke na zidovima. Ali u svakom slučaju, Rohrwacher i JR su nas podsetili da ponekad, čak i samo pitanje može biti dovoljan korak ka slobodi.
Film An Urban Allegory možete pogledati besplatno na sajtu Festival Scope do 30. septembra.
Foto: Instagram (@thematchfactory); AD VITAM FILMS – SOCIAL ANIMALS – ARTE FRANCE CINEMA
