Pariz je uvek dobra ideja. Pogotovo u vreme nekog kulturnog, modnog ili umetničkog dešavanja čiji deo svi žure da budu. Ovaj put je u pitanju bio FIAC (Foire International d’Art Contemporain) a BURO. se prošetao na lice mesta da dozna šta se to voli, kupuje i prodaje od savremene umetnosti.
FIAC je moćan, krajnje stylish i prilično komercijalan umetnički sajam. Istina je da se svet umetnosti ne može izolovati od sveta prodaje, pa tako svaki sajam u svojoj suštini i jeste komercijalan, ali FIAC zadržava poseban status u okviru svih. Kao prestižan i krajnje fashion (što je višestruko potvrđeno svim lookovima viđenim u nekoliko dana, da je bilo vrlo lako zbuniti se na momente i zapitati da nije ipak Nedelja mode u pitanju?) deli prva mesta sa sajmovima Art Basel i London Frieze, za koje bi se moglo reći da važe za najkomercijalnije. I u pogledu prodaje, i posećenosti, i vrste radova koji se ovde izlažu.
Još danima pre početka sajma grad je počeo da liči na izložbu, počevši sa skulpturom Jeffa Koonsa, koja iako nije direktno deo FIAC-a, jeste otvorila “sezonu” novih radova u javnom prostoru. Kontroverzni “poklon” Koonsa Parižanima nakon terorističkog napada koji se dogodio u Bataclanu stanovnici Pariza, iz različitih razloga, nisu dočekali blagonaklono niti uz pozitivne komentare, ali je džinovska ruka sa buketom lala, ili barem onim to bi trebao da bude buket lala, postavljena u bašti Petit Palais, i ostaće tamo do daljnjeg. Ovaj rad u javnom prostoru pratila je i postavka ogromne bundeve sa tufnama Yayoi Kusame “Life of the Pumpkin Recites, All About the Biggest Love for the People”. Rad je postavljen na Place Vendôme, i stajao je nekoliko dana ali je zbog lošeg vremena, ozbiljnog vetra i prirode rada (na naduvavanje) morao da se skine. Pored Concordie i trga Vendôme, FIAC Hors Les Murs je obuhvatao i Jardin des Tuileries i pretvorio ga u izložbu na otvorenom sa radovima oko dvadeset savremenih umetnika od Jenny Holzer i Katinke Bock do Romualda Hazoumea.
FIAC je ove godine bio veći nego ikada, i brojao 199 vrhunskih galerija iz 29 zemalja koje su predstavljale svoje umetnike koji su se u svojim radovima poigravali sa modnim nasleđem, pop kulturom, dečijim igračkama, plastičnim otpadom, crtanim filmovima, muzičkim instrumentima, oslikavajući zaslepljujuć i na momente prilično površan aspekt savremenog života, a samim tim nekada posledično i umetnosti.
U glavnoj sekciji i centralnom delu sajma predstavljeni su “veliki igrači” galerijskog sveta (White Cube, Gagosian, Perrotin…) dok je drugi sprat rezervisan za manje i mlađe galerije. Ipak, iako mlađi mora se priznati da dok su “veliki” jurili za prodajom i reprezentacijom neverovatno velikih imena male galerije su se više fokusirale na pažljivo i osmišljeno kuriranje svojih boothova, i za razliku od guranja kroz gužvu na prvom spratu, i zaslepljivanja flashy&trashy radovima napravljenim mahom sa idejom o zaradi, drugi sprat je bio daleko mirnija i promišljenija zona koja je ponudila ono što uvek volimo da vidimo.. sadržaj.
Izdvojili smo nekoliko najzanimljivih stvari sa ovogodišnjeg sajma, od omiljenih boothova do otkrivanja cena.
Novi stari pristup starog giganta
U pokušaju da iznenadi publiku, Gagosian galerija je ove godine imala nešto drugačiji pristup, a ako neko zna da opipa puls “trendova” to su oni. Znamo da su Matisse i Picasso “oživljeni” u dizajnu enterijera, a i svetu mode, a Gagosian je to i te kako ispratio i rešio da okrene u svoju korist. Ne može se reći da je njihov booth prštao sa najviše estetike ikada, i bio za svačiji ukus, ali se jeste poigravao na liniji komercijalno-borderlajn kič, i šta god mislili o njemu bio je izuzetno efektan, što je sigurno rezultovalo konačnom zaradom. Njihov booth je bio u potpunosti frankofilski i posvećen modernistima čije su biografije povezane sa Azurnom obalom, kao što su: Henri Matisse, Pablo Picasso, Alberto Giacometti, Alexander Calder, Yves Klein. Prepoznatljiv dizajn bootha je rađen tako da podseća na enterijer vile Santo Sospir blizu Nice, i upotpunjen je replikama murala koje je radio Jean Cocteau tokom svog boravka u njoj tokom 50-ih i 60-ih, sa sve stolicama od ratana i drvenim stolovima.
Pravo iz istorije umetnosti
Mnogo pažnje na sajmu je dato Hansu Hartungu. Njegovi radovi su se uvek na ovaj ili onaj način pojavljivali na FIAC-u, ali ove godine se posebno čini da je galerijska zajednica želela da izvuče maksimum od njegovog imena. Hartungova dela su se ove godine nalazila u boothovima različitih galerija i zauzimala centralno mesto: u Perrotin galeriji postojao je njegov rad velikih dimenzija iz kasnije faze, a Simon Lee je prikazivao dva ranija rada, a sve se to veoma “slučajno” podudara sa velikom Hartungovom retrospektivom u Musee d’Art Moderne – koja je otvorena nedavno i trajaće do marta 2020. godine.
Zvezda regiona – Nora Turato
Dvadesetosmogodišnja umetnica iz Zagreba bavi se grafičkim dizajnom, muzikom i performansom, ali u poslednje vreme galeristima su postali posebno zanimljivi njeni “kolaži” u kojima pravi eklektični miks postova sa društvenih mreža, reklamnih slogana, političkih govora, TV emisija, novina. Njena praksa utemeljena je u performansu prilikom čega koristi slično prikupljeni tekst kao osnovu za svoje scenarije. Tokom FIAC-a njeni radovi su se našli u okviru Gregor Staiger galerije na Paris Internationale, i kao deo Lambdalambdalambda galerije iz Prištine.
Omiljeni boothovi
Sadi Coles HQ
Verovatno najelaboriranija instalacija na FIAC-u ove godine, i ona koja izgleda pre kao za neko bijenale ili solo izložbu, a ne za sajam. Američki umetnik Alex da Corte je za Sadie Coles HQ radio solo projekat koji je podrazumevao video ekrane na četiri gigantske, raznobojne kocke koje zauzimaju veći deo bootha, i ostavljaju posetiocima uske prolaze za kretanje. Radovi da TRUƎ LIFƎ (2013) i BAD LAND (2017)—predstavljaju Da Cortea kao njegov omiljeni alter ego, Eminema, dok obavlja niz naizgled običnih ali u suštini prilično bizarnih aktivnosti poput one gde otpetljava kontroler za igrice, puši iz DIY spravljenog bonga, utrljava senf u izblajhanu kosu. Iako su sajmovi veoma veoma rizični za video radove, prema hajpu koji je nastao oko ovog, čini se da neće imati tih problema.
Mor Charpentier
Jedna od omiljenih galerija i inače, a i sa veoma dobrim boothom na sajmu. Okej, istina malo pretrpanim, ali toliko dobrih i favoritnih imena moraju negde da stanu. Od Thea Merciera preko Lawrence Abu Hamdana do Terese Margolles. Apelujemo da sledeće godine booth bude premešten u centar!
Šta bismo poneli kući i koliko to košta?
Mnogo toga iskreno, što je i logično budući da galeristi na ovakvim događajima više targetiraju bogate ljubitelje umetnosti koji će želeti ponešto od izloženog u jednoj od svojih mnogbrojnih stanova i kuća, nego kolekcionare koji imaju njuh istančan za muzejske komade. U prevodu, pre će se kupiti slika nego video. Bilo kako bilo, dali smo sebi malo oduška i napravili našu listu omiljenih stvari koje bismo rado posedovali… da imamo nekoliko desetina khm stotina hiljada dolara viška.
