Sve što treba da znate o radu umetnice Alberte Whittle, ovogodišnje dobitnice Frieze Artist Award
Kao žena poreklom sa Barbadosa, Alberta Whittle dosta dobro zna šta znače reči kolonijalizam, diskriminacija, rasizam, seksizam, i svi ostali toksični pojmovi koji su u našem društvu toliko duboko pustili korenje da su neophodni sistemski i kolektivni napori da bi se nešto promenilo. Ove godine su već dva velika muzeja Guggenheim i Whitney bila na udaru zbog sistemskog rasizma u svojim redovima, a u Guggenheimu su konačno prilično ozbiljno shvatili situaciju i rešili da unesu neke promene. U takvom sistemu, i godini obeležnoj BLM pokretom, veoma je značajna vest da je umetnica koja se u svojim radovima bavi pitanjem rasizma i kolonijalnim istorijama dobila jednu od prestižnijih umetničkih nagrada, Frieze Artist Award.
Alberta opisuje sebe kao nekog ko je stalno u pokretu između Velike Britanije, Barbadosa i Južne Afrike i zadržala je jake veze sa karipskim ostrvom na kom je odrasla, dok paralelno veoma često sarađuje sa umetnicima iz Kejptauna i Johanesburga.
Njeni video radovi su nerazdvojivi od njenog performativnog rada i polazna su tačka u kojoj se nalaze sve ideje i akcije koje kasnije realizuje na sceni. Ono što realizuje često podrazumeva i prilično nelagodnu interakciju sa publikom, kulturološku čudnost koja proizilazi iz različitih pozadina i porekla, i nekih prilično neprijatnih istorijskih istina. Tako recimo u performansu “A Recipe for Planters Punch” koji je izvodila u fabrici duvana u Grinoku, Whittle čašu po čašu puni činiju pićem napravljenim od sastojaka koji imaju dugu istoriju posedovanja, ropstva i kolonijalizma u sebi. Uz pomoć publike, dodaje rum, sok od limete, šećerni sirup i vodu, dok mantra ’Pay me what you owe me’; ‘I call all the shots’; ‘Don’t act like you’ve forgotten’; ‘Bitch better have my money.’
Sve ovo su, kao što je svima već verovatno na prvu poznato, stihovi Rihannine pesme iščitani u dekolonijalnom kontekstu, gde sam naslov na čudan način otkriva sponu između sadašnjosti i prošlosti. Uostalom, to i jeste prepoznatljiv Albertin pristup, suočavanje prošlosti i sadašnosti tête-à-tête čime preispituje zvanične narative i istorije. ‘Kada radim ove performanse, želim da budu evocirajući. Koristim frazu “luksuz amnezije” jer kao neko ko je odrastao na Karibima, imam priliku da razgovoram sa svojim starijim članovima porodice i oni mi pričaju o svojim precima koji su bili izrabljivani, silovani, pričaju mi o različitim plantažama na kojima su radili i zaista jeste “luksuz zaboravljanja” kada se u Škotskoj susretnem sa tom kolonijalnom istorijom koja je u toj istoj Škotskoj umnogome još uvek neprepoznata”.
I da, kolonijalna istorija će još dugo biti mesto spoticanja i lekcija koju nekako moramo da savladamo u savremenom svetu, ali velike nagrade u rukama onih koji o tome najorganskije mogu da govore znači da smo verovatno na ma koliko sporom, ipak dobrom putu promene.
