U novoj priči iz Šangaja, Slavica Pešić nas vodi u šetnju kroz savremenu umetničku scenu
U prošloj šetnji kroz Šangaj, pratili smo Slavicu Pešić na turi kroz dugu ulicu Nanđing do Narodnog trga i kroz Šangajski muzej, Istorijski muzej Šangaja, i Muzej savremene umetnosti MoCA i njegovu aktuelnu postavku „Miss Dior Love ‘N Roses Exhibition”. Dobro je stati tu, jer je taj poslednji u nizu sjajan uvod za nastavak ture i skretanje ka ostalim “svetim” mestima savremene umetničke scene Šangaja i upoznavanje sa nekim od najrelevantnijih centara i kolektiva.
M50
Šangajski kvart savremene umetnosti M50 ugošćuje preko 120 galerija i umetničkih studija, mada prostor nekadašnjih magacina i fabrika koji su pretvoreni u galerije i dizajnerske prostore sve više iznajmljuju i privatne firme za grafički dizajn.
Samo ime se odnosi na stvarnu adresu – 50 Moganshan Road – na kojoj se ranije nalazila fabrika tekstila Chunming Slub Mill. Kada je fabrika prestala sa radom 2000. godine, na ovom mestu lokalni umetnik Xue Song pokrenuo je umetničku scenu. Ubrzo su ga podržali i istaknuti šangajski umetnici Ding Yi, Qu Fengguo, i Wang Xingwei. Galerije su veoma prijemčive za mlade ali i već etablirane umetnike iz celog sveta, a gotovo ceo prostor otvoren je za posetioce i ulaz je besplatan.
Od 120 galerija island6 Art Collective ostavio je najjači utisak na mene. Kako osnivač, Francuz koji živi u Šangaju već 14 godina kaže, ovo je kolektiv za IT geekove i kreativne ljude. Kolektiv neprestano promišlja o Aziji, tačnije staroj i novoj Kini, i scene iz istorije veliča u svom radu. Umetnik Liu Dao stvara interaktivna, konceptualna i šaljiva dela koja podupire modernom tehnologijom. Od samog početka ovaj umetnik svoju umetnost stvara kao kolektiv to jest u saradnji sa kustosima, drugim vajarima, fotografima, filmskim rediteljima, umetnicima novih medija i animatorima. Zato su radovi zanimljivi po više osnova i nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Kolektiv od svog osnivanja 2006. godine ima od 6 do 22 saradnika. Kada ne stvaraju umetnost, svaki od članova pomaže tako što vodi ovaj zanimljiv umetnički prostor. Sličnu praksu kod nas praktikuje umetnička grupa U10.
Island6 Art Collective je poznat po učešću na svim značajnijim svetskim sajmovim umetnosti kao i po izložbama u najprestižnijim svetskim galerijama, ali je prisutan i u mnogom kolekcijama (Louis Vuitton House, Tapei-Antoine Arnault Collection, Paris- White Rabbit Collection, Sydney, Patrizio Bertelli Collection Prada, Milano…).
McaM –Ming Contemporary Museum
Ming Muzej savremene umetnosti, takođe je novo mesto za poklonike savremene umetnosti u Šangaju. Kao i u većini slučajeva i ovde je industrija ustuknula pred umetnošču, pa je 2014. godine prostor zatvorene fabrike pretvoren u muzej. Ovo je neprofitni art centar osnovan od strane Mingyuan grupe. Na izložbi „Sensory Canvas“ umetnici James Tapscott, Karina Smigla-Bobinski, Gaybird, Keith Lam, Hiroaki Umeda, Norimichi Hirakawa, Tobias Gremmler i WOW kreću od pretpostavke da se predmeti mogu uočiti samo ljudskim čulima iako je tehnologija druga koža savremenog čoveka. Radovi vizuelno prikazuju ono nevidljivo u prirodi i pokretu, a kreću se kroz različite medijske pristupe poput svetlosnih i kinetičkih instalacija rekonstrukcije i dekonstrukcije postojećeg.
Tank Šangaj je art space kineskog kolekcionara Qiao Zhibinga otvoren u martu ove godine. Nekadašnji prostor rezervoara nafte za aerodrom Longhua (prvi međunarodni aerodrom u Kini) pretvoren je u kompleks veličine 60.000 kvadratnih metara ili veličine 11 fudbalskih terena koji popunjavaju galerije, knjižare, restorani i obrazovni centar. U jednom od tih prostora team Lab ima izložbu „Universe of Water Particles in Tank“ i to je sigurno nešto najbolje što sam videla u životu. Nekako se desilo i da to bude poslednje mesto koje sam posetila 7 sati pre povratka za Beograd, što nije uticalo na sveukupno oduševljenje.
TeamLab je sebi za cilj postavio da kroz umetnost istraži novi odnos između ljudi i prirode, između sebe i sveta. TeamLab ne vidi granice između ljudi i prirode, između sebe i sveta – sve čini celinu. Sve postoji u dugom, krhkom, ali opet čudesnom, bezgraničnom kontinuitetu života, što u mnogome podseća na dečiju percepciju sveta u najranijem periodu, kad je sve jedno. Razvoj digitalne tehnologije omogućio je umetnosti da se oslobodi fizičkih prepreka i prevaziđu sve granice. Umetnička dela teamLab-a takođe su deo brojnih svetskih umetničkih kolekcija od Melburna do San Franciska.
Probaću da opišem rečima šta sam videla i doživela iako mislim da je neprepričljivo. Dakle, interaktivna digitalna instalacija predstavlja univerzum vode koji izlazi iz svojih okvira. Ogroman vodopad kaskadno se spušta prema unutrašnjosti izložbenog prostora. Voda je predstavljena kontinuumom brojnih čestica vode. Interakcija između čestica crta „spljoštene“ linije koje teamLab zove ultra subjektivnim prostorom. Kad posetioci stoje na vodopadu ili ga dodiruju, oni ometaju protok vode poput stene, a protok vode se menja. Tok vode se neprestano transformiše usled interakcije sa ljudima. Prethodna vizuelna stanja nikada se ne mogu ponoviti i neće se ponovo pojaviti. Potrebno je da provedete sat vremena u prostoru kako biste sagledali sve promene koje voda stvara, zato je podnaslov izložbe „A Whole Year per Hour“. Onda kada i cveće počne odsvuda da niče, pomislite da ste uzeli LSD, da je trip i da halucinirate. Voda uzrokuje da se cveće i ljudi ne mogu kontrolisati, ali zajedno čine umetničko delo.
Ne znam tačno koliko sam ostala u Tenku, jer se sva voda i cveće sporo kreće oko tebe, a zvuk koji je za ovaj rad napravio umetnik Hideaki Takahashi čist je zen. Ako još uzmemo u obzir da je u galeriji prijatnih 23 a napolju 48 Celzijusovih stepeni, i nije teško razumeti zašto sam u jednom uglu u jednom trenutku, na neko vreme zaspala.
Ova izložba će sigurno još negde putovati po svetu, i najtoplija preporuka je da se nikada ne propusti i da joj se posveti vreme koje zaslužuje.
