FESTIVAL IGRE
Pod sloganom „Savršene različitosti“ u Beogradu i Novom Sadu, upravo se održava 21. izdanje jednog od najznačajnijih evropskih festivala umetničke igre. Ovonedeljni Buro. Vodič predstavlja 2 predstave.
14. i 15. marta – Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, od 20 sati, domaćin je Kidd Pivot trupe iz Vankuvera
Novi komad čudesne Kristal Pajt nosi naslov ”Skupština” i gledaće se u Novom Sadu u okviru prve evropske turneje. Između sezone u Parizu i Londonu, ova neponovljiva umetnica će se pokloniti publici festivala i poneti Nagradu Jovan Ćirilov.
Kritika kaže da se “retko nailazi na predstave tako izuzetne vizuelne originalnosti, takve tehničke briljantnosti i takve emocionalne moći, kao što su one koje pravi Kanađanka Kristal Pajt. Gledajući njena dela, zapravo postajete svedoci rađanja nove umetničke forme.”
16. i 17. marta – Pozorište na Terazijama domaćin je MM kompanije igre, Ređa Emilija
Bigonceti je… Bigonceti: izazovan, provokativan, senzualan, briljantan, nesumnjivo jedan od najcenjenijih italijanskih koreografa na svetu. Njegova „Balada“ oslikava jednu veoma specifičnu epohu: kasne sedamdesete i rane osamdesete i deluje kao kaleidoskop emocija.
A Morelijeva „Elegija“? Pokret obojen čistim romantizmom uz Šopenovu klavirsku muziku i crnu pozadinu koja postepeno narasta u zvezdano nebo.
FILM
HOTEL PALAS
Nakon Festa, film Hotel Palas počeo je da se prikazuje u domaćim bioskopima. Impresivno dizajniran dvorac s početka 20. veka, smešten u centru snežne doline u Švajcarskoj. U bajkovitoj atmosferi i gotskom stilu svake godine u hotelu odsedaju bogati i razmaženi gosti iz svih delova sveta.
Uoči proslave Nove 2000. godine svi su se okupili na neponovljivom događaju. Mnoštvo konobara, portira, kuvara i recepcionera, tu je da udovolji njihovim bizarnim prohtevima. Ako radnja nije dovoljna da vas zainteresuje za ovaj film, možda hoće saznanje da je u pitanju poslednje rediteljsko ostvarenje Romana Polanskog.
JA, KAPETAN
Buro. Vodič za ovu nedelju izdvaja i film Ja, kapetan, koji u centar zbivanja stavlja dva mlada čoveka, Sejdu i Musu, koji napuštaju Dakar kako bi dospeli do Evrope.
Savremena Odiseja vodi nas kroz opasnosti pustinje, strahote libijskih zatvora i opasnosti mora. Film „Ja, Kapetan“ je na bioskopskim repertoarima od 14. marta.
BURO. Vodič izložbe
Portret, Marija Zdravković, Likovna galerija Kolarševe zadužbine
Izložba Portret umetnice Marije Zdravković biće otvorena u utorak, 12. marta, u 19 sati, u Likovnoj galeriji Kolarčeve zadužbine. Izložba će biti otvorena do 23. marta radnim danima od 10 do 20, subotom od 10 do 16 časova.
DIRLJIVOST IŠČAŠENJA
Čemu portret danas? To se još 1936. godine zapitao Valter Benjamin, uvažavajući okolnost da je pojavom fotoaparata portret moguće napraviti i reprodukovati znatno brže i jeftinije nego što su vekovima činili slikari i vajari. Čemu portret danas, osamdeset osam godina nakon objavljivanja eseja „Umetničko delo u doba njegove tehničke reprodukcije“, kada gotovo svaki građanin planete dnevno napravi par desetina portreta kamerom svog telefona? U trenutku pisanja teksta, hashtag #portrait na Instagramu nudi 185 miliona rezultata, dok nam sam Instagram nudi još nekoliko desetina srodnih hashtag odrednica kojima je obeleženo još nekoliko stotina miliona portreta.
Neobuzdana je ljudska potreba da se mimesis kamere upodobi sopstvenom osećanju nečijeg lica, da se „ispeglа“ u Photoshop-u, provuče kroz filter ili aplicira nekakva ekstenzija. A ako je već tako, ako je nečiji portret danas moguće upodobiti sopstvenom nahođenju sa samo nekoliko klikova ili poteza prstiju, čemu onda dugotrajan i zamoran posao iscrtavanja i oslikavanja lica na platnu? Na prvi pogled se može činiti paradoksalnim, ali portret je baš zbog toga potrebniji više nego ikada do sada; tačnije, portret izrađen na način na koji to čini Marija Zdravković.
Njeni portreti ne prate trendove mimetičke besprekornosti kojima obiluju društvene mreže i Internet platforme za emitovanje video sadržaja, njeni radovi se ne mogu ukalupiti u danas sve popularnije pojave kao što su kursevi slikanja sastavljeni od nekoliko suvoparnih časova, koji čine da između postupka izrade portreta i završnog računa vaše firme ne postoji ama baš nikakva razlika. Ono što portrete Marije Zdravković čini drugačijim, usudio bih se reći, posebnim, jeste što efikasnost žrtvuje zarad studioznosti, što raspored crta nečijeg lica i njegove anatomske karakteristike stavlja u drugi plan, a pažnju posvećuje intimnom osećanju osobe koja sedi pred njom. Autor i model doslovno dele isti vazduh u Marijinom ateljeu, među njima se javlja odnos u kom se jedna drugom postepeno otkrivaju i ogoljavaju. Žurenjem u nečije lice, posle nekoliko sati, sa vašeg pogleda spada skrama predubeđenja kako bi neko „trebalo“ da izgleda, kako ga razume kamera (ili kako je u prošlosti nekoga trebalo da vide sledbenici ili podanici) i otvara se prostor da upoznate karakter, onakvim kakvog ga vi doživljavate, neposredno i autentično. Sledstveno tome, Marija Zdravković na neodoljivo dirljiv način u pomoć poziva velike uzore iz prošlog veka, pre svega Lisjena Frojda, oslanjajući se na umetnikove reči koje govore o tome da njegova ideja portretisanja dolazi iz nezadovoljstva što portreti treba da podsećaju na ljude: „želim da moji portreti budu portreti tih ljudi, a ne da im nalikuju.“ Nije zgoreg pogledati Frojdov „Poslednji portret“ rađen u periodu od 1976. do 1977. godine, koji je po tradicionalnim slikarskim ukusima nedovršen; na licu portretisane žene uočavamo blago predimenzionirana isčašenja, koja autor ne koristi kako bi „razvalio“ formu u maniru ekspresionista, već kao akcenat pomoću koga njegov likovni jezik stiče osobenost.
Modeli Marije Zdravković su žene koje uglavnom setno gledaju direktno u posmatrača (sem u slučaju „Majke“ i „Zlate“ što bi moglo da sugeriše da u pomoć treba da pozovemo jednog drugog Frojda, Lisjenovog dedu). Njihove oči su, baš kao kod Frojda, blago predimenzionirane, pune suzdržavajuće tenzije i ranjivosti. Marija je uspela da na platnu zarobi izraz ranjivosti i nežnosti osoba koje je portretisala, a da paradoksalno u njihovoj emanirajućoj melanholiji pronađe nešto što je istovremeno dostojanstveno i stameno. Marijini portreti nisu predstave poraženih žena; one su samosvojne i prkosne, njihova delimično izdužena lica im daju izvestan sakralni, gotovo arhetipski prizvuk. Autor se vešto poigrava sa pojmom isčašenja, sa onim što bismo kolokvijalno mogli nazvati greškom, a zapravo je jedna od najblagotvornijih pojava u stvaranju umetnosti.
Uživajući u portretima Marije Zdravković setio sam se priče Kita Ričardsa o tome kako nastaju njegove pesme: „Sednem za klavir ili uzmem gitaru“, veli matori bluzer, „i uz malo sreće, shvatim da je deo neke stare pesme koji sam pogrešno odsvirao zapravo postao početak potpuno nove pesme. Dakle, iste note, ista lestvica, ista skala, u istom ključu, a dve potpuno jedinstvene pesme.“ Marijin i moj kolega je jednom prilikom rekao da za njega crtež predstavlja „intimno razjašnjenje sveta“, a ja ne mogu da se otmem utisku da su Marijine slike nastale upravo na tragu toga ispredanja intimnog mikrokosmosa koji za cilj ima da pretumba postojeći poredak i skroji harmoničan i postojan svet u kom će svako ko stane ispred njenih portreta biti oplemenjen i dirnut. Ima li ičeg lepšeg što umetnost može da nam pruži?
Buro. Vodič preneo je tekst Luke Tripkovića o izložbi.
SUPERPOZICIJA Kristine Bajilo u Galeriji Doma omladine
Izložba je otvorena u utorak, 12. i traje do 24. marta
Buro. Vodič predstavlja i izložbu Superpozicija, koja se sastoji iz slika i objekata kojima nam autorka Kristina Bajilo predočava sferu svog umetničkog i kritičkog interesovanja. U radovima su prisutni motivi iz svakodnevice, primarno vizuelne, transformisani na način i sa idejom da preispitaju uticaj medijske kulture i sistem vrednosti konzumerističkog društva.
Radovi, sa osvrtom na popularnu kulturu 90-tih godina prošlog veka, ukazuju na autorkin odnos prema prošlosti i vrednosnim sistemima tog istorijskog trenutka, vođeni idejom kreiranja interaktivnog prostora.
Čini se da Kristina Bajilo želi da izbriše svaki trag romantizma koji prati logiku umetnosti koja čoveka vidi kao obaveznog protagonistu sistema funkcionisanja. Umesto toga, umetnica u ovom izložbenom projektu slika relevantnu ali i fragilno ciničnu fuziju između manuelnog i virtuelnog umnožavanja, dopuštajući ovoj poziciji svog slikarstva artificijelni realizam u shvatanju potrošačkog kapitalizma, globalističke pop kulture i prolaznosti vremena koje kao da se zamrznulo negde posle ehoa reklame i iza šuma snega na monitoru.
Superpozicija ovakvog pristupa likovnosti predstavlja slojevitost veoma ličnog razumevanja nostalgije iz perspektive ranijih ideja retro-futurizma prisutnog u periodu odrastanja umetnice, kao i polarizovanost osećaja, euforije, konfuznosti i dezorijentacije u neizvesnosti svakodnevnih dokaza da budućnost koja nam je obećavana nikada nije stigla. Slike i objekte iz ove serije karakteriše suptilno humorno, koliko i blago turobno angažovanje sa popularnom zabavom, tehnologijom i posterima iz prethodnih decenija. Vizuelno, uključuje rani found-footage video rekordera, veb dizajn iz kasnih ‘90-ih, glitch art, brend logoe, stilizovani 3D rendering u prikazanim objektima i gotovo hipnagogičnu suptilnost pre-internet motiva. Kroz digitalne manipulacije i tzv. superflat kolažni pristup stvaranju samih slika (inspirisan poznim periodom američkog pop-art pokreta), umetnica se poigrava sa razumevanjem statičnog medija u interaktivnoj ulozi, na isti način na koji su pokretne slike na ekranima i bilbordima korišćene za razradu procesa raslojavanja segmenta vizuelnog sa ciljem podsticanja konzumerističkog ushita.
Ovakvi motivi nisu estetski odabir, već likovni komentar prebrzog tehnološkog napretka i bespovratne komodifikacije prošlosti i sećanja, u pokušaju da se ogole ideološki klišei i lažna obećanja ikona kapitalizma. Paradoks ovog izbora, nametnut svakodnevnim fetišizacijama, menja autorkinu orijentaciju prema činu umetničke prakse, ističući kako umetničko istraživanje može imati hiperrealnost, kontrakulturno tržište i rasterizovanu vizuelnu komunikaciju kao simbole društvene svrhe koju nismo želeli, ali kojoj smo saučesnici. (Tekst o izložbi – Anja Tončić)
BURO. Vodič koncerti
Buro. Vodič izdvaja Jymenik & Džipsi koncert, na Spratu (u četvrtak u 19 sati)
14. marta na Sprat (lokal u Cetinjskoj 15, iznad Zaokreta) penju se dve mlade, brzorastuće zvezde alternativne scene regiona, sa čijim talentom, senzibilitetom i jednistvenim zvukom malo ko može da se uporedi.
Alt-Pop princeza Jymenik, čiji senzualni glas i apstraktni emotivni tekstovi levitiraju u ljubavnoj izmaglici između sna i jave, zore i sumraka. Ako ne zbog pređašnjih hitova i saradnji, iz alternativnih andergraund okvira je definitivno iskočila kada je pesma „Predaleko“ blouapovala na TikToku na šta nije ostao imun ni MC Stojan lično.
Džipsi je svoj veliki šou imao na prošlogodišnjoj Pesmi za Evroviziju, gde je s pesmom „Greh“ u vatri goreo i sve slomio u paramparčad. Jedinstvenog i nesvakidašnjeg glasa, kao autor i performer on je direktan, uzbudljiv, energičan, nežan ali uvek beskompromisan u svom izrazu. Iza sebe ima album „Zapisi iz podzemlja“ a pored toga što ume da zapali pesmu za Evroviziju ume da zapali i fini brid.
Karte na ulazu, na dan nastupa koštaju 900 RSD, a kupuju se u Zaokretu.
(Tekst – Kene Beri)
HADŽI PRODANOVE DUŠE, 16. MART, SUBOTA, DOM OMLADINE
Spremite se za pobuđivanje čula i otvaranje vaših umova, jer Hadži Prodane Duše ponovo jašu Beogradskim asfaltom! U subotu, 16. marta Klub Doma omladine Beograda postaje epicentar najnovijeg muzičkog potresa.
Ovog puta, bend promoviše svoje novo audio i video izdanje i vodi nas kroz svoj jedinstveni svet tridesetogodišnjaka koji balansiraju između novca i nedostatka vremena i volje. Njihov novi singl otkriva istine koje svi prepoznajemo, ali retko ko ima hrabrosti da izgovori. Dođite i pridružite im se u ovoj vožnji kroz zvuke, ritmove i stihove koji će vas razdrmati, ali i naterati da razmišljate. Famozni “Klub 27” nije njihov klub, jer kako sam bend navodi, oni su”… Suviše matori da bi umrli mladi…”
Bend Hadži Prodane Duše osvanuo je na sceni 2009. godine, donoseći sa sobom osvežavajući vetar u muzički pejzaž. Poznati po svojoj originalnosti i duhovitosti, Hadži Prodane Duše su postali sinonim za jedan od najoriginalnijih sastava na regionalnoj sceni. Njihov pristup životnim temama osvojio je srca mnogih, dok su se sa pobedom na 50-oj jubilarnoj Zaječarskoj gitarijadi popeli na vrhunac uspeha. Njihov album “Racionalna manjina”, objavljen pod okriljem izdavačke kuće PGP RTS, otkriva duboke istine kroz satirični pogled na svet.
Članovi benda su Vojislv Lazić (vokal, gitara), Milan Jevtović (bas), Vladimir Radović (gitara), Aleksandar Pantelić (vokal) i Uroš Rakonjac (bubnjevi).
Ulaznice su u prodaji preko eFinity mreže i onlajn.
ORTHODOX CELTS, NEDELJA, 17. MART, 21 sat, Dom omladine Beograda
„Srpski Irci“ vraćaju se 32. put u svoj omiljeni koncertni prostor, Dom omladine, u salu Amerikana, gde će održati veliki koncert, na kojem će izvesti dobro poznate hitove iz svoje duge i uspešne karijere. Grupa Ortodox Celts osnovana je 1992. godine, a prvi koncert na Dan Svetog Patrika održali su 1993, te nose titulu benda sa najdužom specifičnom muzičkom tradicijom u ovdašnjem rokenrolu – Kelti su jedini bend koji od svog nastanka svake godine na isti dan održava koncert. Radi se o jedinstvenoj proslavi irske kulture i njenih veza sa Balkanom, koja ima izuzetno vernu publiku, uvek spremnu za specijalne kooreografije tokom izvođenja poznatih pesama!
Prvi album, pod nazivom „Orthodox Celts“ bend je objavio 1994. godine. Nizali su se „The Celts Strike Again“ (1996), „Green Roses“ (1999), „A Moment Like the Longest Day“ (2002), „One, Two“ (2007) i „Many Mouths Shut!“ (2017). Svaki od njih je produbio poseban značaj ove grupe, njenu izuzetnu popularnost i visoku umetničku vrednost. Danas se s pravom se može reći da su Orthodox Celts jedan od najvećih muzičkih kultova svih vremena u našim krajevima.
Svojim furioznim i eksplozivnim nastupom, kao i posebno emotivnom interakcijom sa publikom, oduševljavaju već generacije slušalaca. Negujući tradiciju irske muzike, autentičan stil i blizak odnos sa fanovima, Kelti predstavljaju prepoznatljiv i jedinstven muzički fenomen na ovim prostorima. Upravo iz tog razloga, bend je jedna od naših najvećih koncertnih atrakcija, što potvrđuju svakim svojim nastupom, evo već više od tri decenije.
Ulaznice po ceni od 1800 RSD su u prodaji na Blagajni DOB, putem eFinity mreže i onlajn.
