“Pjesnici kažu da je najprije na zemlji bio kaos, a da je iz kaosa nastao kamen, trebalo bi još dodati da je iz kamena nastao Dubrovnik”, Dubravka Beritić
Zima je oduvek bila idealno doba za upoznavanje gradova na moru. Oni su napokon u miru, dišu punim plućima i pričaju svoje autentične priče koje sada možete neometano da slušate. Umesto vrelog, pretrpanog Straduna, ovaj put sam izabrala nešto sasvim drugačije.
Ideja mi je bila da obidjem stare letnjikovce, Hotel Excelsior, Villu Argentinu, Šeherezada i Orsula. Dočekali su me radnici na skelama i zvuci starih pesama sa radija. Ni jedan od tih vremeplov hotela ne radi preko zime, a neki se i renoviraju.
Pljušti kiša, udara bura u Dubrovačke zidine i osećam neverovatnu sreću što se ništa ne dešava po planu. Ni jedan kadar koji sam smislila, ni jedan flashback iz starih jugoslovenskih filmova. A opet, sve je tu, možda još lepše.
Bežim od kiše i ulazim u Umjetničku galeriju Dubrovnik (Museum of Modern Art Dubrovnik). Tu me dočekuju dve ljubazne gospođe koje rade u muzeju. Imam osećaj kao da smo zakazale ovaj susret. Verovatno su srećne što je neko uopšte ušao u njihov prostor po ovakvom danu. Uzimaju mi kišobran i mantil, pričaju šta ću sve videti u muzeju, raduju se mom budućem iskustvu. Ponašaju se kao da sam došla u njihovu kuću.
A kad smo kod kuće, ova palata je nekada bila u vlasništvu dubrovačkog brodovlasnika Bože Banac. Projektovali su je poznate hrvatske arhitekte Lavoslav Horvat i Harold Bilinić i podseća na gotičke i renesansne primere kao što su Knežev dvor, Palazza Divona, letnjikovac Sorgo. Inace, Lavoslav Horvat je projektovao i naš Hotel Jugoslavija 1955.godine.
Moram da vam priznam da mi je ovaj deo posebno važan: kad dolazim u posetu umetničkim delima koja su obeležila vekove i epohe, želim da znam sve o istoriji zgrade koja danas čuva zbirku od 3,000 umetničkih dela.
Iako je oblačno i pada kiša, ovo mesto blješti belinom kamena i snažnim udarima prošlosti. Dok stojim u atriju s arkadama, slike se bluruju i prebacuju u crno bele. Pored zvuka talasa iz daljine, poseban šum stvaraju krinoline haljina dubrovačkih žena koje prolaze pored mene (inspiracija je verovatno došla sa izložbe Vlaho Bukovac i portreti dubrovačkih porodica).
Ukrasi na stubovima se kikoću, kao male ptice koje su našle idealno stanište. Mikrokosmos u kom zastanete dok hodate, da proverite da li su koraci dovoljno mekani za ovu istorijom obojenu terasu.
U povratku sam svratila u kuću Vlaha Bukovca u Cavtatu. U jednoj od strmih, uskih ulica u centru, prepunoj limonova i pomorandži, skrivena je kuća jednog od najvećih slikara u regionu. Tu je mali Vlaho crtao po zidovima portrete svoje porodice kao i prikaze životinja po dnu zidova kojima je bio opsednut.
Da je leto, možda bi me energija mora vukla na čamac i pučinu. Ovako, zimski dan, kiša i bura, pomogli su mi da još bolje uronim u umetnički svet ovog podneblja.
Preporučujem da probate.
Tekst: Nataša Nikodijević Savin, @natasa_nick & myjourney.rs
Fotografije: @myjourney.rs