Povezano
U tekstu Borke Pavićević o Miri Trailović, napisanom pre trinaest godina, ona piše: Institucije se prave onako kako je to radila Mira Trailović, institucija. U toj rečenici zapravo postoji mnogo više slojeva, nego reči. Institucije čine ljudi. Ali one, u nekom momentu nadrastu ljude, i počinju da žive svoje živote. Zato se institucije čuvaju. Zato što će biti pojedinaca i pre i posle. Zato što ništa ne počinje i ne završava se sa jednim čovekom.
Ne:Bitef ove godine je koncipiran na šezdeset mikro-scena raspoređenih svuda po gradu. Takav koncept promišlja grad kao takav i šta on predstavlja. Koliko smo sposobni sebe da utkamo u grad i šta nam on daje za uzvrat. Druga, potpuno neverovatna stvar koja se desila, je da su ljudi otvarali vrata svojih privatnih stanova da bi se desilo pozorište. Taj čin, sa jedne strane duboko emotivan i potresan, jer nekog nepoznat zbog ljubavi prema umetnosti puštamo u svoj dom, svoj prostor privatnosti sa druge strane predstavlja delanje u pravcu toga da je lično političko.
Ne:Bitef 2026 – velike mogućnosti mikro-scena
U mnoštvu mikro-scena prisustvovala sam, sopstvenim izborom, na dve. Prvu, na sceni unutar kluba SPRAT, na kojoj su Ivan Alač i Boris Liješević „raspakivali“ Pitera Bruka.
Ono što smo doživeli svi mi koji smo prisustvovali čitanju drame koji je Boris Liješević pisao u ko-autorstvu sa Mirjanom Karanović upisalo se u istoriju onih pozorišnih trenutaka koji se pamte zauvek. U praznom prostoru kluba za koncerte i noćne izlaske, Liješević zajedno sa svima nama koji smo tu, preispituje strah od smrti, koji se zapravo prepliće sa strahom od prolaznosti koji je usko vezan za pozorišne kao efemernu umetnost. U čitanju dramskog teksta u nastajanju, na otvorenoj probi-procesu, smejemo se prolaznosti i smejemo se strahu od smrti, koji nekad može da bude baš to – smešan.
Sa druge strane, preispitujem količinu hrabrosti ljudi da se otvore, posvete i sjedine u grupu koja nešto radi zajedno, bez znanja šta nas očekuje. Niko nema strah od iznenađenja, to je samo zato što ljudima koji su autori ove mikro-scene beskompromisno verujemo. Poverenje nas čini dovoljno fleksibilnima, emocije se rastežu kao žvaka na metar, slušanje i pauze su dominantne i do kraja čitanja se samo nadam da će se ovo ponoviti. Nekad, negde. I da će autori ovog dramskog teksta u nastajanju uspeti negde da ga udome. Zato što je ovo tip projekta koji zaslužuje svoju kuću i ljude da ga podrže.
Trčim uzbrdo do Uzun Mirkove, mikro-scena nalazi se u privatnom stanu, gde nas u mraku impoznatne biblioteke dočekuje Dragan Živadinov. Dva sata neverovatnog informasa, koji može biti i monodrama, može biti posmatranje kako je tanka granica između superheroja, kosmonauta, reditelja, glumca i umetnika. Nema banalnosti. Samo autentičnost i beskompromisnost izraza, neuhvatljiva lakoća prenošenja informacija i znanja.
Dve mikro-scene od dva sata bile su moj maksimum. Ne zato što sam bila umorna, već zato što su me i jedna i druga naterala na duboko promišljanje. Prvo, šta god da se desi sledeće godine, mikro-scene moraju da se izbore za opstanak. One daju mogućnost propitivanja, dekonstrukcije, postavljanja pitanja i iznad svega – direktnog kontakta. Koji je smisao i suština pozorišta.
Mikro-scene daju pogled u budućnost u kome postoji dovoljno poverenja da nekoga pustite u sopstveni stan. Da nekom čitate tekst u nastajanju bez straha da ćete biti osuđeni. Veliki umetnici asimiluju se sa publikom, jer je Bitef stvarno tamo gde se okupimo. Mikro-scene daju mogućnosti velikih promena. Prvo, jer svojom gerilskom organizacijom isključuju profit i kapitalizam. Ako nam je važno, napravićemo. Ako nam je važno, doći ćemo. Ako nam je važno, verovaćemo u proces. Mikro-scena nastaje direktno iz mikro-sveta. Lični doživaljaj umetnosti postaje performativan, javan i dostupan. On se nalazi unutar grada, utiče na grad, spašava i grad i građane. Sistem mikro-scena pravi vibrantan i živ festival, oslobođen nepretencioznosti, upravo kroz spontanost.
Promišljanje ključnih pojmova kao što su poverenje i proces, ostaje nakon Ne:Bitefa 2026. Snaga mikro-scena i nas u njima veća je nego što je bilo ko mislio.
Fotografije: Nata Korenovskaia, Ne:Bitef