Berliner Ensemble i nekoliko pitanja za Harisa Pašovića

Sarajevo fest održava se svake godine u produkciji East west centra koji je proslavio dve decenije postojanja. Primarno, ovaj festival je pozorišni, ali se on bavi, posmatra i debatuje o društvenim fenomenima bez kojih je nemoguće analizirati stanje na kulturnoj sceni.

Na Sarajevo fest, ove godine, došao je Berliner ensemble. I to je događaj par excellence. Publika je dolazila iz drugih gradova na predstavu „Brehtovi duhovi“ u režiji Suse Wächter i produkciji Berliner ensemble, Berlin, Nemačka.

I svi kilometri koji su se prevalili da bi se pogledala vredeli su, jer pričamo o predstavi-fenomenu. Lutkarske predstave za odrasle na ovim prostorima ne postoje. Pokušaji izleta u lutkarsku umetnost koja nije isključivo namenjena deci, u Srbiji i regionu, dešavala su se nekoliko puta i više su na nivou incidenta.

Berliner Ensemble i „Brehtovi duhovi“

„Brehtovi duhovi“ su jedan od najboljih primera na koji način lutka u izvedbenim praksama može dati otklon i u potpunosti nas udaljiti od banalnosti. Polazna dramaturška tačka predstave može se u širi kontekst staviti pod rečenicu – šta je bilo posle. Na sceni su utvare, lutke Lenjina, Karla Marksa, Pavarotija, samog Brehta koji se na prilično duhovit način samoanalizira.

Ovaj lutkarski kabare sa sobom nosi poruke o kojima se govorilo odmah nakon predstave. Duhovi prošlosti sa kojima ne umemo da se šalimo koštaju nas mira, egzistencije i golog opstanka. Humor postaje endemska vrsta. Čuvanjem, igrom i eksperimentisanjem, dobijamo ovakve predstave.

Bertold Breht, u svojoj pesmi „Rođenima posle nas“ piše „Kad najzad dođe vreme“svestan da to vreme ne dolazi. Pitanje je da li će ikad doći ako većina sveta u potpunosti ne preuzme odgovornost?

Ova predstava postavlja jednu jako zanimljivu tezu – da li je to što smo postali ozbiljni da se ne igramo u pozorištu, da se u njemu smejemo i koristimo tehnike poznate vekovima, za posledicu ima da nas je dosada odvela direktno u apatiju i pasivnost?

Suse Wächter nas u svom pozorišnom poduhvatu upozorava da istoriju, religiju i pop kulturu ne shvatamo previše ozbiljno, da je tumačimo slobodno i sa puno mašte.

Takav umetnički senzibilitet publici ostavlja prostor za aktivno mišljenje. Koje lutke bismo dodali na scenu? Ko su akteri naših malih, privatnih istorija za koje mislimo da bi bilo dobro da progovore? Lutkarski postupak od ove predstave je napravio poligon za aktivno mišljenje. Ono nam je danaas potrebnije nego ikad. Jer mišljenje, bez konkretne akcije, ne znači više ništa.

Nekoliko pitanja za Harisa Pašovića

Na čelu East west centra nalazi se Haris Pašović, pozorišni reditelj, pisac i gostujući univerzitetski profesor. Harisa Pašovića sam pitala stvari koje su mi se činile značajnim za trenutnu situaciju pozorišta i kulture u regionu pre nego što smo svi zajedno gledali fantastičnu predstavu Berliner ensemble, jednog od najznačajnijih pozorišta na svetu.

Kako danas vidite savremenu evropsku pozorišnu scenu? Gde je tu mesto balkanskih zemalja?

Površno shvaćena postmoderna i hipertrofirani woke zaustavili su energiju današnjeg pozorišta u Evropi.

Tako je današnje evropsko pozorište razapeto između prenapregnute politike identiteta i još uvijek jakog tradicionalizma.

U toj ideologizaciji pozorišta gubi se magija, estetika, istraživanje forme, i sve ono što pozorište čini umjetnošću. Jasno, postoje pojedinici i grupe koji još uvijek stvaraju uzbudljivo pozorište. Njima je teško zbog pritiska onih učesnika koji u pozorištu vide platformu za propagandu. Balkan tu nije izuzetak, osim što mi jako kasnimo u tehničkom i infrastrukturnom smislu i sve više izgledamo prevaziđeno.

Koji Vam je trenutno najzanimljiviji kulturni, svetski fenomen?

Još uvijek su mi najzanimljivija istinska umjetnička djela koja se dešavaju u svim umjetnostima i na svim meridijanima. U pozorištu u Evropi prednače Poljska i Grčka čije su scene izuzetno vibrantne i produktivne. U vizuelnoj umjetnosti Banksy je još uvijek najjači, Aniš Kapur takođe. U muzici je za mene veoma pozitivan fenomen AI generirana muzika (znam da me sada psuju mnogi).

Film je na aparatima, jedva se još malo drži.

Kako vidite izvođačke prakse u budućnosti? Bez čega ne možete da zamislite pozorište?

AI potpuno mijenja svijet umjetnosti, najmanje će promijeniti pozorište. Susret živih ljudi u kreativnoj igri je još uvijek visoko na skali ljudskih interesa i dostignuća.

Fotografije: Sarajevo Fest