„Evo, mene više nema, a svet postoji“: Pozorišni susret sa nasleđem Jovana Ćirilova

Predstava koja čuva sećanje na jednog od najznačajnijih ljudi srpskog pozorišta premijerno je izvedena u Dorćol Platzu, u režiji Stevana Bodrože u produkciji PULS Teatra iz Lazarevca i Instituta za umetničku igru.

Postoje ljudi čije prisustvo nastavlja da oblikuje svet i dugo nakon njihovog odlaska. Jovan Ćirilov bio je jedan od njih. Teatrolog, dramaturg, pisac, filozof, pozorišni kritičar, urbana legenda beogradskog asfalta i čovek koji je decenijama oblikovao domaću pozorišnu scenu, ostavio je iza sebe mnogo više od profesionalne biografije. Ostavio je čitav jedan pogled na umetnost, kulturu i život. Upravo iz tog nasleđa nastala je predstava „Evo, mene više nema, a svet postoji“, koja je 2. novembra premijerno izvedena u beogradskom Dorćol Platzu. U pozorišta PULS Teatar iz Lazarevca, u koprodukciji sa Institutom za umetničku igru, predstava je nastala po tekstu Branislave Ilić, a u režiji Stevana Bodrože.

Posebna vrednost ovog komada krije se u njegovoj neobičnoj pozorišnoj strukturi. Umesto klasičnog biografskog prikaza, Stevan Bodroža gradi predstavu u kojoj pratimo glumce koji pripremaju predstavu o Jovanu Ćirilovu. Oni istražuju njegov život i delo, pokušavaju da proniknu u njegovu ličnost, susreću se sa njegovim mislima, preispituju način na koji bi trebalo da ga predstave, ali istovremeno preispituju i samu prirodu pozorišta. Tako proces stvaranja postaje ravnopravan deo scenske priče. Granica između probe i predstave, između glumca i lika, između stvarnosti i pozorišne iluzije postepeno se briše. Ćirilov se ne pojavljuje samo kao tema o kojoj se govori, već kao svojevrsno odsustvo koje sve vreme oblikuje prisustvo na sceni. Njegova misao, duh i intelektualna radoznalost postaju pokretači jednog živog, razigranog i slojevitog pozorišnog susreta.

Naslov predstave preuzet je iz poslednje kolumne Jovana Ćirilova, koju je napisao za NIN sa željom da bude objavljena nakon njegove smrti. U tom tekstu, kroz promišljanje o postojanju, identitetu, prolaznosti i odnosu pojedinca prema svetu, Ćirilov ostavlja svojevrsni filozofski testament. „Evo, mene više nema, a svet postoji“ nije samo rečenica o smrti, već i pitanje o tome šta ostaje iza nas, koliko smo utkani u živote drugih i na koji način naše ideje nastavljaju da žive.

„Tako da je to jedna onako njegova posveta sebi, ali na jedan neobično nenarcistički način. On kaže “Mnogo je velikih JA otišlo iz ovog života, a svet i dalje postoji”. I kad pomislite da je to takav erudita, čovek koji je poznavao filozofiju, književnost, čovek koji je prevodio bezbroj dramskih dela i koji se nagledao hiljade i hiljade predstava, onda je on znao koliko tih izvanrednih JA postoje na ovom svetu, koje nekako misle da su jedinstvena i neponovljiva. Ovo je zapravo pokušaj da se razume to jedno izvanredno, po mnogo čemu izvanredno vreme u kom je on mogao da napravi jedan festival kao što je BITEF. Dok je on bio živ, on ga je sačuvao kroz razne promene.” – izjavio je Bodroža.

Predstava se zato ne zaustavlja na biografskom podsećanju, već otvara prostor za susret sa Ćirilovljevim mislima, njegovim odnosom prema pozorištu i vremenom u kojem je stvarao. Kroz spoj činjenica, sećanja i scenskog izraza, publika dobija priliku da se ponovo susretne sa čovekom koji je obeležio jednu važnu epohu domaće kulture.

Ćirilov je bio dugogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, na čijem je čelu bio od 1985. do 1999. godine, kao i umetnički direktor i selektor Bitefa. Njegov doprinos pozorištu nije se ogledao samo u institucijama koje je vodio, već i u otvorenosti prema novim umetničkim izrazima, drugačijim poetikama i stvaralačkoj hrabrosti. Bio je jedan od onih ljudi koji su razumeli da pozorište mora neprestano da preispituje sebe i svet oko sebe.

„Posebnost Jovana Ćirilova kao da zahteva još veću vremensku distancu, nego što su to dvanaest godina od smrti, kako bi se u potpunosti sagledala. Ali Jovan je umro u epohi kojom vlada ubitačna akceleracija, u kojoj kao da sve osim sadašnjeg trenutka pada u zaborav. A Jovan nipošto ne zaslužuje zaborav. On zaslužuje zahvalnost, postovanje i iskrenu ljubav svih nas kojima je posredno, ili neposredno, dotakao živote. Neke od najuzbudljivijih predstava koje sam u životu gledao doveo je Jovan u Beograd. One su deo mene i onoga za cim tragam u umetnosti, pa i u životu. Zato je ova predstava moja posveta Jovanu i moj mali doprinos kulturi sećanja, na jednog još neopevanog velikana. Nadam se da će ovo delo biti tek početak svega onoga što bi se ovom čoveku moglo posvetiti.“ – dodao je Stevan Bodroža.

U glumačkoj podeli predstave igraju Pavle Pekić, Stefan Milikić i Ivana Nedeljković, uz performere i igrače Nelu Antonović, Milicu Bezmarević, Anju Stojankić, Anju Milovanov, Ivu Ilijevski, Aleksandru Timofeevu i Danijela Strnišu. Koreografiju potpisuje Aleksandar Ilić, scenografiju Nevena Šurlan, a kostimografiju Sonja Kotorčević.

Možda je upravo pozorište najprirodnije mesto za povratak jednog takvog čoveka. Jer, dok god postoje ljudi koji postavljaju pitanja, pomeraju granice i veruju u moć umetnosti, postoji i deo sveta koji je Jovan Ćirilov stvarao. A ova predstava podseća da sećanje nije samo pogled unazad ono je i način da ono vredno nastavi da živi.

Fotografije: Aleksandar Radovanović