O Virginiji Wolf snimljeno je puno filmova ali ni jedan ne istražuje temu njene seksualnosti i emotivnosti na ovako iskren način. “Vita i Virginia” nas upoznaje sa vezom između velike spisateljice Virginiae (Elizabeth Debicki) i engleske plemkinje Vite Sackville-West (Gemma Arterton), koja se takođe bavila pisanjem ali je ostala zapamćena po svom impozantom vrtu u zamku Sissinghurst i veštini dizajnera vrtova. Ovo ostvarenje nije posvećeno najpoznatijim temama iz Virginijine biografije, odnosno njenom komplikovanom braku i mentalnim problemima, već načinu na koji su u to vreme doživljavani i osuđivani i ljubav između dve žene i samostalnost žena uopšte. Nijansiran prikaz i interpretacija života dve ostvarene žene čiji kraj već unapred znamo, naporedo razrađuje i društvene paradigme svog vremena i postavlja pitanje koliko se toga promenilo?
Tradicionalan brak i jednakost
Film počinje scenom u kojoj Vita i njen muž, istaknuti britanski diplomata, pričaju o porodičnim odnosima u emisiji na radiju BBC i u kojoj on iznosi svoju zgodnu analogiju o tome kako brak liči na biljku koju treba pažljivo negovati. Vitin komentar na to je prikriveno zajedljiv: “Mnogi muškarci sebe vide kao biljku, a žene kao tlo koje ga hrani.” i odmah nam je jasan duh vremena koji određuje društvene norme. Iako uveliko postoje sufražetkinje, očigledno je koliko se čvrsto drži ideja tradicionalne institucije braka koja u praksi onemogućava žene da promene status kvo. Brak je savez koji osigurava preživljavanje, ekonomsku i poltičku sigurnost. U prosvećenim krugovima, zasniva sa nekad i na međusobnom poštovanju ali to mu je često najviši domet. A Vita i Virginia? Režiserka Chanya Button je o svom filmu izjavila: ”Ove dve žene su savile instituciju braka po svojoj volji. Nisu “spalile kuću” već su je prilagodile tako da im odgovara. Bile su buntovne i jako jako pametne.”
”Ove dve žene su savile instituciju braka po svojoj volji.“
Veza Vite i Virginiae, u kojoj je razgovor ne samo moguć nego i od velike važnosti, je očigledna retkost. Obe junakinje u svojim heteroseksualnim brakovima pronalaze društvenu sigurnost pre nego emotivnu, ali sloboda koju u životu imaju zavisi od podrške njihovih muževa. Većina žena tog vremena ima mogućnost da se izrazi samo kroz umetnost i odeću, odrasta i “oštri zube” u takozvanim salonima i život aristokratije i buržoazije se vrti oko obostrano korisnih brakova koji samo pletu mreže između nekoliko dinastija. Izražavanje nekonzervativnih stavova, levičarsko razmišljanje je zagarantovan put ka nepojmljivom skandalu. Vitinog muža interesuje isključivo njena ispunjenost kao majke, dok ona tvrdi da joj karijera uspešne spisateljice donosi jednaku ispunjenost, samo druge vrste. Frustracija je česta među ženama epohe zato što ih društvo ne uzima ozbiljno, u post-vikotorijanskom dobu nema priče o ženskom zadovoljstvu, intelektualnom ili seksualnom.
Dupli život i društvene norme
“Vita i Virginia” veliku pažnju posvećuje fenomenu dvostrukog života u situaciji u kojoj okolina diktira ne samo ponašanje nego i izbor partnera. Ličan i intiman život su tako nezaobilazan produžetak društvenog, a dobrobit svake individue zavisi u najvećoj meri od njene sposobnosti da se prilagodi pravilima. Vitin muž je primoran da krije činjenicu da je homoseksualac zato što, između ostalog, ima visoku poziciju u vladi. Vita svoje vreme ispunjava pisanjem kratkih romana i kratkim aferama sa ženama. Sve vreme podnosi račune svojoj dominantnoj majci koju igra Isabella Rossellini i koja je neka vrsta rigidnog moralnog kompasa epohe: ona joj zabranjuje da objavljuje dela inspirisana svojim ljubavnim životom i preti da će joj oduzeti decu i ukinuti izdržavanje ako nastavi “tim putem”.
Dok putuje u dom svojih roditelja, Vita priznaje Virdžiniji da se oseća opljačkanom – muškarci imaju pripritet u naslednom pravu – “Igrala sam ulogu slabe žene koju je jedan muškarac predao drugom”. Većina žena tog statusa i vremena može se poistovetiti sa tom izjavom. Virginia Wolf, sa svoje strane, dugo nije mogla da prizna svoja osećanja prema Viti, budno oko javnosti i cenzura su toliko jaki da lako mogu da poremete njenu delikatnu emotivnu ravnotežu. Kada lekar dolazi da je obiđe nakon jednog napada, ona izgovara: “Sive ćelije ometaju samo žene.”
U to vreme, u Velikoj Britaniji sigurnost i život onih koji nisu bili “po standardu” zavisila je isključivo od podrške bližnjih i porodice, i zvaničnih parntera koji su „okretali glavu na drugu stranu“. Virginiain muž, koji je svestan talenta i osobenosti svoje žene, iskreno je brinuo o njenoj okolini i branio je pred ostatkom porodice i prijatelja. Vitin muž, diplomata Harold Nicholson, potpuno shvatajući hipokriziju društvenih zahteva, drži njenu stranu ali istovremeno zahteva ispunjavanje bračnih dužnosti – zajedničko pojavljivanje u javnosti i masku pristojnosti pred onim ljudima od kojih mu zavise karijera i društveni status.
Ljubav i književnost kao utočište
Pisanje je način za obe žene da se izraze bez rizikovanja da će uništiti svoj dobar glas ili započeti destruktivne glasine. One su simbol slobode do koje će zapadno društvo stići tek decenijama kasnije.Film se završava u momentu kada Virginia gaji ideju o romanu Orlando ali još uvek nije pronašla njegovu formu. Potpuno je jasno da je u romanu opisala traumatično iskustvo toga kako je postati žena i biti žena pisac u neprijateljskoj atmosferi, u društvu u kome je rod automatski pripisan sa svim karakteristikama i nije podložan nikakvim varijacijama.
“Toliko dugo živim u tebi, da više ne razumem da li si mašta ili stvarnost.”
Film se takođe bavi fenomenom poliamorije, koji mejnstrim i danas ignoriše. Pored dugogodišnje naklonosti i veze sa svojim mužem Leonardom, Virginija se zaljubljivala i u druge ljude, uključujući tu i Vitu. Većina romana koja je iza nje ostala u sobi nosi tragove tih ljubavi. U sredini u kojoj vladaju stege, ljubav je vezana za misteriju i maštu. “Romansa nije poznavati drugu osobu,” kaže jedna od junakinja, “Toliko dugo živim u tebi, da više ne razumem da li si mašta ili stvarnost.” odgovara joj druga. Linija platonskog i fizičkog je zamagljena i po Virginiai “prijateljstvo je uvek obojeno bojama žudnje.”
Ovo je film koji pokazuje u kojoj meri ljubav i podrška mogu da neguju talenat razočarane i povređene osobe. Uz Vitinu veru, sama Virginia je dovoljno jaka da ne odustane i pronalazi ne samo novu snagu već i piše svoje napoznatije delo. Uz nju postaje svesna svoje vrednosti, uprkos seriji porodičnij tragedija, strašnih dijagnoza i skepticizma svojih savremnika.
Britanska melodrama prikazana je kod nas na samo jednoj projekciji u okviru festivala Merilinka u decembru prošle godine, a u svetu počinje sa prikazivanjem ovog meseca.
