Odrastanje ume da bude stresno. To zna svako ko se uhvatio u koštac sa ovim procesom, što smo sudeći po godinama koje su nas dočekale nespremnim, svi. Nema onog u tridesetim, četrdesetim, pedesetim ko nije prošao sva traženja koja donose rane dvadesete. Da se ne lažemo, one kasnije godine nisu ništa jednostavnije ali jesu utoliko što ako ništa drugo puno lakše umeš da kažeš svima da te ostave na miru jer znaš šta radiš. Navodno. Činjenica jeste da verovatno još uvek nemaš pojma ali si 1) do sada već proprilično u miru sa tom činjenicom, i 2) za druge barem prividno okej, jer “skoro 30” a kamoli 30+ daje neku čudnu sigurnost da je sve pod kontrolom. Ma kako suludo izgledalo.
U ranim dvadesetim je teren daleko klizaviji kada se još uvek previše ljudi pita o našim izborima i ima mišljenje. Svako pitanje ima svoje potpitanje i još tri upitna pogleda uz to, svako ne ima “zašto?”, svako da ima svoje “da li si sigurna?”. Autorka filma “Shiva baby” Emma Seligman to vrlo dobro zna, kao i šta znači “its complicated” status primenjen na život. To isto zna i glavna junakinja njenog filma.
Danielle je studentkinja rodnih studija, što niko od roditelja i porodice ne razume jer šta je drugo moguće raditi sa tim ako ne “predvoditi marševe i nositi plakate sa roze vaginama”. Ali okej, barem će imati diplomu. Takođe je i biseksualna što cela porodica doživljava kao “eksperimentalnu fazu koja je srećom iza nje”. Trenutno se nalazi u fazi kada testira transakcijsku moć svoje seksualnosti. Novac joj nije neophodan, ali naplaćuje seks starijim tipovima sa kojima se viđa kao što je to Max. On sebe arogantno muški doživljava kao “spasioca” koji doprinosi njenom školovanju i boljem životu, a ona njega kao eksperiment u sopstvenom osnaživanju. Uz manjak samopouzdanja u životu, u ovim situacijama ima kontrolu barem nad jednim aspektom sopstvenog života. U životu je pak sasvim izgubljena, i uprkos tome što ne želi, mora na porodično okupljanje sa roditeljima, to jest šivu posle sahrane.
Danielle ne zna ko je umro, pokušava da sazna ali sa prekomernim brojem rodbine koja je poznaje to nije baš tako jednostavno. Jedni je štipkaju i mere koliko je smršala od poslednjeg viđanja, drugi se prisećaju kakva je bila kad je imala 3 godine, treći joj nameštaju kosu, četvrti pitaju “kako-fakultet-jel-imaš-dečka-šta-čekaš-kako-nemaš-šta-planiraš-za-posao”, peti kako ide sa bejbisitngom pošto tako navodno zarađuje pare. Svi znaju sa kim je izlazila, koliko često ide u sinagogu, kako ide fakultet, ali ono što ne znaju je da zarađuje kao “sugar baby”. Na njeno iznenađenje i užas, i Max, njen „sugar daddy“ je takođe došao na šivu. Sa savršenom ženom. I stvarnom bebom koja ne prestaje da plače.
Ovaj film je vrtoglavica i pravi pravcati pažljivo orkestrirani stres. Šumeći stres gde ćete se verovatno sve vreme boriti sa željom da izađete na terasu i udahnete vazduh i proluftirate glavu, ili optrčite krug oko kvarta. Intenzivan je, stresan, naporan i sjajan. Zato nam i treba. Kao sat i nešto vremena u kojim ne mislimo ni na šta drugo osim kako će se ova drametina završiti i ko će prvi da prsne. A i zato što sve uvek može da postane mnogo komplikovanije nego što jeste. Ma kako vam se danas činilo užasno, može i luđe od toga, jer svi imamo one teme u koje je bolje ne dirati, i tajne koje se ne kopaju. Ljudi smo, zar ne?
