Nije neobično čuti starije generacije da kažu da smo “zavisnici” od telefona, da “robujemo” tehnologiji i “ne skidamo se” sa društvenih mreža. Iako s jedne strane jeste u pitanju generacijski jaz i to onaj utoliko ozbiljniji zato što je obeležen tako velikom tehnološkom promenom, takoreći revolucijom, činjenica jeste i da dobar deo onoga što govore nije netečan. Naša veza sa tehnologijom je odavno prestala da bude zdrava i zaista provodimo sate gledajući u manje ili veće ekrane, hranu prvo vidimo na slici pa je tek onda pojedemo, pre se čujemo na skajpu sa nekim ko se nalazi na drugoj strani sveta nego što strčimo na kafu u ulici, po ceo dan sharujemo, postujemo, lajkujemo, reagujemo…Svi do jednog ovi izrazi i komentari generacije pre, svedoče o toksičnom odnosu koji imamo sa tehnologijom i uređajima koji bi trebalo nama da služe, i sve češće se postavlja pitanje da li smo svesni na kojim sve nivoima tehnologija koristi nas (ma kako blackmirrovski to zvučalo)?
“The Social Dilemma”, nova Netflixova docudrama, bavi se upravo tom toksičnošću. Film se pojavio posle još jedne Facebook krize i pokušao da objasni šta sve ovo zaista znači za one koji su mreže napravili, na šta se misli kada se kaže krađa podataka (i ne, nikoga zaista nije briga za konkretno vaše fotografije ili mesta koja posećujete, ali jeste za ono šta to govori o vama) i kako giganti društvenih mreža kao što su Facebook, Twitter i Google koriste psihologiju korisnika i monetizuju je. “Ako vam niko konkretno ne prodaje produkt, onda ste vi produkt” je možda najjezvija rečenica koju ćete čuti, i koja nikada nije imala konkretnije značenje, gde eksperti koji su se time i bavili objašnjavaju kako korisnik postaje meta.
Ruku na srce, u svojoj suštini “The Social Dilemma” nam je rekao ono što nam već donekle nije i poznato. Ono što svako ko je upoznat sa surveillance capitalism teorijom zna a zbog čega svaki teoretičar zavere smatra da smo na korak od toga da roboti upravljaju svetom. Tech giganti koriste algoritme kojima “čitaju” korisnika, i te analize prodaju kompanijama a za uzvrat korisnika bombarduju sadržajem koji baš njemu odgovara. Nešto što već i znamo i postavlja se pitanje, zašto nas je onda ovaj film sve toliko šokirao?
Zato što je za početak, ova dokudrama stavila ogledalo ispred nas i umesto beskonačnog niza feedova koji nas drže u loopu i iščekivanju novog udara dopamina, naterala da se sagledamo kao ono što jesmo. Uz metafore, i reči stručnjaka koji su radili sa druge strane, film nam je klimnuo glavom da da- svi jesmo zamoričići u gigantskoj laboratoriji, i deo globalnog, generacijskog društvenog eksperimenta i ne, nismo baš sigurni kuda dalje odavde.
U stilu doktora Frankenštajna, stvari su se možda malo otele kontroli pa živimo u svetu gde se pomalo čini da naše odluke i nisu naše. U kom beskrajno skrolovanje i iskakanje notifikacija drži korisnike (a to smo svi) konstantno angažovanim, naša pažnja je gotovo stoprocentno usmerena u ekran na kome dobijamo informacije kojima smo targetirani i personalizovane preporuke jer se naši podaci koriste ne samo za predviđanje našeg ponašanja već i da bi se uticalo na naše buduće akcije čime korisnici postaju lak plen za propagandiste i marketing.
Nažalost, “The Social Dilemma” ne nudi a verovatno ni ne može da ponudi nikakvo konkretno rešenje i baš zato i nosi naslov kakav nosi. I sami smo svesni da bi najbolje bilo pogasti sve mreže koje imamo, i vratiti se u neku eru u kojoj nismo robovi tehnologije (u svakom smislu) a posle gledanja filma ćete verovatno imati i gotovo paničan napad da to i uradite. Razlupate telefon i vratite se u početak XX veka, što uz oživljavanja lajfstajl trendova iz prošlosti ne bi trebalo da bude preteško.
Problem je samo što jeste, i što je verovatno i nemoguće u sistemu koji sada, u 2020. godini, gotovo u potpunosti funkcioniše na strukturama koje su ove mreže postavile. Gotovo isto kao u filmu “Matrix”. Da bi ga razbio, moraš prvo da osvestiš da živiš u njemu. Drugo, možda i mnogo važnije, treba puno hrabrosti, nekonformizma da bi se iskoračilo jer to podrazumeva mnogo pitanja na koja nemamo odgovor, novo funkcionisanje i puno žrtve. Jer zaista, kako bi danas obavljao posao neko ko ne koristi društvene mreže, internet, telefone, mejlove? No idea.
Zato, “The Socal Dilemma” i Orlowski ne kažu “počnite da paničite i bežite” već film funkcioniše kao onaj prvi deo, osvešćivanja matriksa i alarm koji nas podseća da su data mining i tehnološke manipulacije najstvarnije sastavni deo naših života a mi konstantno targetirani i ne možemo više da se pravimo da nisu. A na nama je „samo“ da odlučimo kako ćemo nekim sasvim ličnim mikro-menadžmentom pokušati da to regulištemo koliko možemo, ako ništa drugo a ono dajući prioritet nekim važnijim stvarima, i razmišljanjem sopstvenom glavom a ne praćenjem algoritma, pa makar na mikro planu da stanemo na put kulturi nekontrolisanog kapitalizma koji ova tehnologija proizvodi.