Ima već dobrih pet dana kako mi se neverovatno mnogo, takoreći neizdrživo igra. Sve je počelo od želje za prepunom, zadimljenom, poluilegalnom kafanom gde se ture obrću čudnim ritmom, ali takvim da ti odmah postane jasno šta zapravo znači “ne zna se ko pije a ko plaća”, a plaća se na “donesem ti ostatak sutra”, i gde izgleda svi poručuju pesme za najviše suza. Mnogo mi nedostaju ta grljenja na “ova je moja” (a ta je svaka treća), i stvarno mi teško što od toga ništa do daljnjeg, a najteže mi što ni ne znam kad će.
Onda mi se odjednom išlo na rejvčinu kakvu svet ne pamti. Želim ogroman prostor i one sitne jutarnje sate kad si već stvarno dovoljan sam sebi i svom ritmu, kada svetlo nazireš samo kroz zatvorene kapke, i puštaš da te nosi. Samo vijoriš, njišeš se, skačeš kad ti dođe, pa opet nežno. Pratiš ritam koji ti bubnji u stomaku i sebe u tom ritmu, i ako se nekako odlazi u drugu dimenziju uverena sam da je to ovako. Nedostaje mi pokret, i ljudi, i prostori, i okupljanja, i bliskost, i život kakav je nekad bio, i njegova glupost i lakoća. Nedostaje mi svašta jer stvarno ne pamtim potišteniji decembar, u kom su se anksioznost, nestrpljenje i umor uvukli i kod onih najotporniji.
U tom se desi “Druk” možda poznatiji kao “Another round”.
Premisa je jednostavna. Mads Mikkelsen, Thomas Bo Larsen, Magnus Millang, i Lars Ranthe igraju četiri prijatelja koji su sticajem okolnosti i kolege (ili je sasvim moguće i obrnuti redosled u pitanju) i zajedno rade u srednjoj školi kao profesori. Muškarci srednjih godina, zapeli u životima koji idu jednom prilično predvidivom putanjom, na kojoj niko ne zna kako se našao, a eto ipak živi iz dana u dan. Žar za poslom, hobijem, porodicom više nema niko, sve deluje umorno, sa pola snage i jedva, i na momente čini se da nema prigodnije atmosfere za decembar 2020. u kom smo već stvarno svi umorni od svega. Kad Mads kaže “Ne radim mnogo toga. Ne viđam puno ljudi.” istinski se saosećam. Svako od njih u nečemu i užasno fejluje. Neko od četvorice se ne snalazi u ulozi oca, neko je mnogo sam, neko se ne nosi baš najbolje sa razvodom, neko ima sve ali je neprisutan u sopstvenom životu. Norveški psihijatar Finn Skårderud je u jednom od svojih istraživanja izneo zaključak da su ljudi rođeni sa 0.5 procentom alkohola manje u krvi, i da u toj meri treba piti dnevno da bi se bilo u pravom balansu raspoloženja a ova četvorka odlučuje da otkrije da li takav kontrolisani svakodnevni unos može da poboljša njihove profesionalne i privatne živote i performanse na svim poljima. U želji da ostvare svoj maksimalni potencijal, odlučuju da započnu pseudonaučno istraživanje benefita koje donosi upotreba alkohola tokom dana i radnih sati. Sasvim očigledno transparentan izgovor za piće (dva, tri, pet…) u toku dana, koji koriste bili sami ili zajedno, a ispostavlja se da je zapravo i stvarno opuštajuće, zabavno, i povrh svega, funkcioniše!
Ili barem neko vreme da.
Film kao film je dobar i tu nema nikakve polemike, vredan svake must watch liste, vredan i nagrada.
Vinterberg standardno promišljen, sa dobrim osećajem da priča o ružnom i teškom na neki dobro upakovan način, a Mikkelsen fantastičan. Međutim, poslednja scena u filmu je nešto veličanstveno.
Mnogo više od scene, mnogo više od filma – malo remek-delo koje svako sebi mora da priušti, i nešto se ne gleda nego oseća. Istinski impresivna, gorko-slatka scena u kojoj je čovek u svojim srednjim godinama, i koji je na početku filma priznao da “ne zna šta mu se desilo, kako sam postao ovo” odjednom okružen svom tom gorućom mladošću, koja je prisutna tokom celog filma ali tek sada nekako ubada prst u oko. Na dokovima Kopenhagena, pod jarkim popodnevnim suncem, maturanti završavaju srednju školu, a čovek koji verovatno proživljava najgora 24h u sopstvenom životu, se odjednom nalazi okružen svim tim prilikama koje se tek otvaraju, svim tim životima koji tek počinju. Ta prelepa i odvratna mladalačka energija koja pršti na sve strane, i koja se ne izvinjava što je snažna i koju mrziš samo kada osetiš da ti nestaje, potentna je i oslobođena, i svuda naokolo i poziva ga da se seti da to isto nešto još uvek ima u sebi. Poslednja scena je nešto što tinja u svima nama tokom cele godine, i ono u šta 2020. želi da eksplodira i treba joj dopustiti.
Ona je čista katarza. Baš isto ono što osetim kada igram i kada sam sama sa sobom u mislima i na podijumu bez obzira na to da li je oko mene klub pun ljudi ili se sve događa u zabitiji sa dva čoveka. Ili u pozorištu, kada ne znam da li da se smejem od radosti što nešto toliko moćno postoji i što su ljudi na par metara ispred mene sposobni da proizvedu takvu magiju u drugom biću, ili što sam ja to biće sposobno da je oseti, ili da plačem jer me sve to zajedno uzdrmava do najsitnijih nerava i duboko u stomaku. Ništa od toga nisam imala ove godine, a sve se skuplja i čeka da eksplodira, međutim eto, poslednja scena filma “Druk” je došla kao najčistiji, poptuno neočekivani i preko potrebni ioblik katarze.
Kao kad plačeš i smeješ se na kiši i ne znaš više od čega ti je lice vlažno ali što si glasniji to ti je malo lakše unutra. Ona je ono kad se vrtiš u krug sve brže i sitnije dok ti se potpuno ne zamuti pred očima, pa padneš na travu i uživaš u omamljenosti. Ne znam koliko ima sati, ni koji je dan, ni ne zanima me.
Ona je i ono kad te život tako protumba, šutne te naglavačke, nespremnog sa najvišeg tobogana koji te izbaci na sasvim drugom kraju. Kad izletiš tamo negde na drugu stranu, prestravljen si, rašučupan, srce ti bubnji u grlu jer nemaš pojma gde se nalaziš ni koji je pravi korak za dalje, ali svejedno ustaneš otreseš dlan o dlan, očistiš pantalone na dupetu, zakrpiš koleno, okreneš se i kažeš: what a beautiful, beautiful ride.
