Da je filmska industrija (još uvek) muški svet, dovoljno pokazuje broj filmova u kojima su žene glavne junakinje, ili broj nagrađenih režiserki, između ostalog. Uprkos tome što se situacija menja iz godine u godinu, ni ženski filmski autori, a ni ženski filmski likovi, ne dobijaju pažnju i prostor u pop kulturi koju zaslužuju.
Za analiziranje rodne ravnoteže u filmovima, često se koristi Bechdel test. Da bi neki film prošao Bechdel test, moraju biti ispunjena tri osnovna kriterijuma: u filmu moraju biti barem dve ženske osobe., te žene moraju da razgovaraju jedna sa drugom, a tema razgovora ne sme biti muškarac. Prema istraživanjima i bazama podataka kao što je Bechdel Test Database, manje od 60% filmova u velikim holivudskim produkcijama prolazi test. Međutim, imajte da umu da to ipak nije pokazatelj kvaliteta određenog filmskog ostvarenja, ali je zanimljiva perspektiva na industriju.
Mi smo, baš na Osmi mart, odlučili da kao redakcija podelimo svoje omiljene ženske junakinje na filmu. Ovo je naš izbor.
BURO. LOVES: OMILJENE FILMSKE JUNAKINJE
„Prva Disneyjeva junakinja nastala u studiju Pixar (2012), Merida iz crtanog filma Brave, u tom trenutku jedina je princeza koja ostaje neudata (iskreno se nadam da se situacija promenila u međuvremenu). Iako mi se veoma dopada to što se Merida ne zaljubljuje u tamo nekog princa, riđokosa junakinja neposlušnih kovrdža omiljena mi je iz mnogih drugih razloga.
Kao princezi, od rođenja su joj nametnute određene uloge – da bude smerna devojčica, mirna i poslušna ćerka, strpljiva sestra, da radi na svojim manirima kako bi jednog dana postala divna supruga i majka, koja ispunjava muževljeva očekivanja, a onda i očekivanja podanika svog kraljevstva, no ona od samog starta prkosi svemu što joj je nametnuto i insistira na tome da sama kroji svoju sudbinu.
Umesto krojačkog pribora, bira luk i strelu, umesto da plete, jaše i uživa u mačevanju. Iako je beskrajno tvrdoglava, svojeglava i pomalo razmažena princeza, zna kad treba da popusti i kao deo lekcija o odrastanju, prihvata posledice svoje tvrdoglavosti i nepromišljenih odluka, za koje spremno preuzima odgovornost“.
Jelena Milinčić, izvršna urednica
„Amelie Poulain. Lik koji prenosi moć maštanja, čistote i jednostavnosti. Lepotu i težinu ranjivosti. Domete i uzroke odsečenosti. Značaj razmene i davanja. Iracionalnu hrabrost iskazanu kroz autentičnu igru koja u konačnici rezultira pozitivnim ishodom u stvarnosti“.
Teodora Todorović, direktorka prodaje
„Sandra iz filma Anatomy of the Fall diriguje našom pažnjom jer odbija da bude pojednostavljena. Njena snaga nije u tome što je nepokolebljiva, već u tome što je ljudska – kontradiktorna, impulsivna, emocionalno sirova. Ona je intelektualka i umetnica, ali ne zloupotrebljava reči da se odbrani već ih koristi da napravi i osigura prostor za sopstvenu složenost. Odbija da igra ulogu požrtvovane majke, krotke supruge ili neosetljive fatalne žene – ne uklapa se ni u jednu od etiketa koje sud i društvo pokušavaju da joj nalepe.
Sandra je snažna jer preživljava dok se njen identitet secira na deliće pred tuđim pogledima. Dok svi oko nje traže jasnoću – dobru ili lošu ženu, krivca ili nevinu, ona ostaje nijansirana, nesvodiva na crno ili belo. Film nas suočava sa njenom nedokučivošću, ali umesto da nam ponudi rešenja, tera nas da se zapitamo zašto nas toliko uznemirava žena koja ne traži odobrenje da bude ono što jeste“.
Katarina Stefanović, kreativna direktorka
„Clarice Starling je za mene tip junakinje koja predstavlja spoj intelekta, empatije i unutrašnje snage. Njen lik ne bazira se samo na priču o lovu na serijskog ubicu, već predstavlja i neki vid studije o tome kako se jedna individua, pored realne opasnosti, bori i sa sopstvenim unutrašnjim strahovima, prošlošću i svetom koji je često neprijateljski nastrojen prema ženama koje žele više od onoga što im društvo nameće.
Ono što je izdvaja od ostalih junakinja koje su mi se vrzmale po glavi nije samo smelost, već način na koji koristi svoju ranjivost kao oružje borbe. Tamo gde bi drugi videli slabost, ona pronalazi snagu. Njeni razgovori s Hannibalom Lecterom nisu samo psihološke igre (kako to obično biva u filmovima sličnim ovom), već intelektualni dvoboji, gde je ona jedina koja mu se može suprotstaviti upravo zato što ga razume na dubljem emotinom nivou. Clarice tokom čitavog filma dokazuje da prava moć leži u umu, istrajnosti i sposobnosti da, čak i kada svi drugi žele da te oblikuju po svojim pravilima, ostaneš verna sebi“.
Ivana Kordić, novinarka
„Kao omiljenog ženskog lika izdvojila bih Elizabeth Bennet, protagonistkinju romana Gordost i predrasude spisateljice Jane Austin, kao i istoimenog filma iz 2005. godine. Elizabeth je inteligentna, šarmantna i duhovita, a posebno se izdvaja svojim odbacivanjem društvenih normi koje nameću brak iz koristi ili radi očuvanja imovine.
Tokom priče doživljava značajan unutrašnji rast: njene predrasude i tvrdoglavost postepeno se smanjuju, jer za razliku od svojih 4 sestara, teži ka partnerstvu zasnovanom na ljubavi i poštovanju. Elizabeth razmišlja vanvremenski, izvan svih društvenih okvira, verujući u sebe i svoj intelekt. Njena hrabrost da se suprotstavi očekivanjima društva i izbori za sopstvenu sreću je za mene bila izuzetno inspirativna i osnažujuća“.
Katarina Bosiljčić, asistentkinja u advertajzingu
„Kada su junakinje na filmu u pitanju, biram Amy Dunne iz filma Gone Girl Davida Finchera, koji je adaptacija romana Gillian Flynn. Postoje lica određenih javnih ličnosti koja nas iritiraju bez ikakvog racionalnog razloga – za mene je to lice Bena Afflecka, koji mi je baš zbog toga bio savršen za ulogu prevrtljivog muža naše (anti) junakinje Amy Dunne. Način na koji ga je ona „zarobila“ u braku totalno preokreće sve što smo navikli da gledamo o ženama na filmu, ali i društvene narative.
Jasno je da je ona istinski psihopata, njena osveta mužu je duboko kontroverzna i poremećena, ali je zanimljivo videti kako Amy muškarcima servira makar delić onoga što žene mnogo, mnogo češće doživljavaju – javnu osudu, iznevereno poverenje, manipulaciju, nažalost i surovo nasilje. Takođe, nema mnogo filmovima u kojima su žene istinski negativci i ne prezaju čak i od toga da iskoriste percepciju žrtve u svoju korist. Uz sve to, performans Rosamund Pike je maestralan“.
Božica Luković, novinarka
