Povezano
Znate li ko je bila prva urednica političkog magazina u Srbiji? A jedna od prvih Srpkinja koja je dobila pravo glasa? Jedna od prvih feministkinja? Odgovor na sva ova pitanja je ista žena – Milica (Miletić) Tomić, ćerka Svetozara Miletića i supruga Jaše Tomića. Možda je istorija više pamti po tragediji koja se dogodila na novosadskoj železničkoj stanici 1890. godine, nego po svemu što je (sama) uradila, a, kad je emancipatorska uloga u pitanju, uradila je mnogo – još kao mlada žena preuzela je deo očevih političkih poslova, pisala i uređivala „Zastavu“, kasnije pokrenula časopis „Žena“, osnovala „Posestrime“ i 1918. godine bila među sedam žena koje su učestvovale u radu Velike narodne skupštine u Novom Sadu.
Kako je moguće da je jedna takva biografija gotovo nestala iz kolektivnog sećanja? Upravo iz tog pitanja nastaje film „Milica Tomić“, dugometražna istorijska drama rediteljke Sonje Rakić i koreditelja, koscenariste i idejnog tvorca Nikole Spasića. Ideja za film rodila se još 2015. godine, kada je Spasić, čitajući tekstove Jaše Tomića, naišao na tragove o ženi koja je imala mnogo veću ulogu u njegovom životu, radu i političkom delovanju nego što joj je istorija kasnije pripisala. Zajedno sa scenaristkinjom Milankom Gvoić počeo je da istražuje njen život, a što su dublje ulazili u biografiju Milice Tomić, postajalo je jasnije da je priča o njoj mnogo veća od jednog tragičnog događaja. U nastavku čitajte kako se snimao film o istorijskoj ličnosti čiji je život pun praznina, činjenica i legendi, i posmatrati je, ne kao nečiju ćerku ili suprugu, već kao samostalnu ženu.
BURO. Šta vas je prvo privuklo kod Milice Tomić – činjenica da je sam njen život bio toliko filmski ili činjenica da je jedna tako važna žena gotovo potpuno nestala iz kolektivnog sećanja?
Nikola: Mislim da se te dve stvari kod Milice Tomić zapravo ne mogu razdvojiti. Njena životna priča je sama po sebi izuzetno filmska, ali ono što nas je posebno zainteresovalo jeste veličina onoga što je ona uradila i činjenica da je to danas gotovo zaboravljeno. Bila je izuzetno važna politička figura svog vremena, bavila se novinarstvom i uređivanjem Zastave, a kasnije je pokrenula i časopis Žena. Bila je među prvim ženama u Evropi koje su dobile pravo glasa i jedna od žena koje su se u javnom prostoru svog vremena borile za obrazovanje i emancipaciju žena. Definitivno se premalo govori o tome koliko je to bio veliki istorijski iskorak. Sa jedne strane imate ženu čiji je život bio pun velikih istorijskih i ličnih događaja, a sa druge činjenicu da je njeno ime s vremenom gotovo nestalo iz javnog sećanja. Zato ne bih rekao da smo birali između toga da li je zanimljivija njena životna priča ili njen istorijski značaj. Upravo je spoj ta dva bio razlog zbog kojeg smo želeli da napravimo film o Milici Tomić
BURO. Kada i kako se rodila ideja za film?
Nikola: Ideja se pojavila još 2015. godine. Tada sam prvi put došao do priče o Milici Tomić. Čitajući tekstove Jaše Tomića, uvideo sam da je veliku i značajnu ulogu u njegovom životu imala upravo njegova supruga Milica, kako u njegovoj poslovnoj, političkoj i uredničkoj karijeri, tako i u događajima koji su obeležili njegov privatni život. To me je zaintrigiralo i nakon toga sam, zajedno sa scenaristkinjom Milankom Gvoić, počeo da se posvećujem istraživanju, ovog puta konkretno Milice Tomić. Što sam više ulazio u njenu biografiju, to je priča o njoj postajala sve složenija i zanimljivija. Od same ideje do filma prošlo je mnogo više vremena nego što smo u početku mogli da pretpostavimo. Projekat je 2019. godine dobio prva sredstva Filmskog centra Srbije, ali je istraživanje teme njenog života započeto još, sada već davne, 2015. godine.
BURO. A za temu – zašto ste odabrali baš taj jedan događaj iz njene biografije?
Nikola: Film zapravo ne obrađuje isključivo jedan događaj. Pretpostavljam da mislite na Tucindansku tragediju i čuveno pismo koje je bilo jedan od povoda za događaje koji su usledili. Taj događaj svakako ostavlja najveći utisak i nešto je što je publici posebno intrigantno, ali on je samo jedan deo mnogo šire priče. Film obuhvata period od Miličine rane mladosti pa sve do pozne starosti, dakle čitav niz godina njenog života i delovanja. Kroz film pratimo Milicu Tomić u različitim periodima njenog života i pokušavamo da sagledamo njen rad, njene odnose sa ljudima koji su je okruživali, ali i vreme u kojem je živela.
BURO. Milica je bila novinarka, urednica i politički angažovana žena, a ipak je priča o njenom radu u velikoj meri ostala u senci afere i ubistva Miše Dimitrijevića. Da li ste tokom rada na filmu imali osećaj da zapravo pokušavate da promenite ugao iz kojeg je istorija do sada gledala na nju?
Nikola: Film jeste nastao iz potrebe da saznamo ko je zapravo bila Milica Tomić i da je sagledamo izvan slike koja je o njoj ostala kroz događaje vezane za njenog supruga i oca. Ipak, mislim da bi bilo pogrešno pokušavati da je potpuno odvojimo od Svetozara Miletića i Jaše Tomića. Biti ćerka Svetozara Miletića i supruga Jaše Tomića u tom vremenu samo po sebi je nosilo određenu težinu. Njih dvojica su značajno uticali na njen život, ali je isto tako i ona uticala na njihove živote i delovanje. Njihovi odnosi i politički i porodični kontekst u kojem su živeli važni su za razumevanje Milice. Ali upravo je to ono što smo želeli da promenimo. Nije nam bila u fokusu Milica samo kao nečija ćerka ili supruga, već kao žena koja je imala sopstveni politički i društveni angažman i koja je svojim radom ostavila trag u srpskoj istoriji. Želeli smo da je posmatramo kao ličnost za sebe i da pokušamo da otvorimo prostor za sve ono što je radila, a što je vremenom ostalo u senci.
BURO. Milica je u trenutku kada počinje film žena koja ima sopstvenu političku i profesionalnu težinu, ali je javnost i dalje pokušava svesti na njen odnos sa muškarcima – ocem, mužem, bivšim verenikom. Kako ste gradili njen lik tako da ne postane samo figura unutar njihove priče?
Nikola: Ne bih rekao da je danas ljudi nužno posmatraju samo kroz odnose sa muškarcima iz njenog života. Mislim da je problem zapravo još temeljniji. Čini mi se da postoji jedna vrsta kolektivne nesvesti o tome da je Milica Tomić uopšte postojala, i to ne samo kao politička i javna ličnost, već i kao žena, supruga, ćerka i osoba sa svojim životom. Zato mi je bilo važno da je u filmu ne „oslobađamo“ od ljudi koji su bili deo njenog života, već da je vratimo u sopstveni kontekst. Da je vidimo kao osobu koja je imala svoje stavove, svoje odluke, svoj rad i svoje posledice, ali i kao ženu čiji život nije moguće svesti na jednu ulogu ili jedan odnos.
BURO. Gde ste povukli granicu između istorijske činjenice i filmske interpretacije?
Nikola: Veliki deo istraživanja uradila je scenaristkinja Milanka Gvoić, koja se zaista posvetila tome da naše likove što bolje „upozna“, ali bez toga da ih izmišlja ili da njihovim postupcima pripisuje nešto za šta nemamo osnov u istorijskim izvorima. To jeste bio jedan od izazova, jer kada pišete scenario o izmišljenom liku, prostor za autorsku imaginaciju je mnogo veći. Kada radite sa stvarnom istorijskom ličnošću, svaka filmska interpretacija nosi određenu odgovornost i morate stalno da vodite računa da ne narušite ono što znamo o istorijskim činjenicama. Pored arhivske građe odnosno tekstova koje su Jaša i Milica Tomić kao novinari ostavili za sobom, mnogo su nam značili i istoričari koji se pojavljuju u filmu. Oni su proveli dosta vremena sa nama razgovarajući o Milici, njenom životu i vremenu u kojem je živela. Ti razgovori su nam bili veoma važni upravo zato što su nam pomogli da bolje razumemo širi kontekst događaja i da napravimo granicu između onoga što istorijski znamo i onoga što kao autori možemo da interpretiramo. Mislim da je upravo ta granica bila jedan od najvažnijih izazova tokom rada na filmu. Nismo želeli da praznine popunjavamo proizvoljno, već da tamo gde istorijski izvori prestaju pažljivo pronađemo način da filmskim jezikom dočaramo ono što možemo da pretpostavimo, a da pritom ne predstavljamo pretpostavku kao činjenicu.
BURO. Vaš film spaja političku dramu i intimnu priču, ali iza svega stoji i pitanje reputacije – koliko je u jednom društvu dovoljno da neko nešto kaže o vama da bi vaš privatni život prestao da bude vaš. Da li vam se čini da se mehanizam koji je postojao krajem 19. veka u nekom obliku prepoznaje i danas?
Nikola: Da, svakako. Taj period srpskog novinarstva možemo na neki način povezati sa počecima onoga što danas nazivamo žutom štampom. U to vreme pisao je i Pera Todorović, koji se smatra jednim od začetnika žurnalizma tog tipa. Pisanje o porodicama Tomić i Miletić, njihovim odnosima i privatnom životu je publici bilo privlačno. Naravno, okolnosti su se promenile, ali mislim da je mehanizam u osnovi prilično sličan. I danas u mnogim medijima tabloidno novinarstvo zauzima veliki prostor, jer postoji interesovanje publike za senzaciju, privatni život i „lake teme“. Problem nastaje onda kada se granica između javnog interesa i zadiranja u nečiju privatnost potpuno izgubi. Danas se često dešava da se zadiranje u privatni život i dolazak do intimnih informacija o životu javnih ličnosti predstavlja kao istraživačko novinarstvo, i mislim da je važno napomenuti koliko je to pogrešno. To što je neko javna ličnost ne znači da je njegov ili njen privatni život automatski postao javno dobro.
BURO. Šta vam je najvažnije da publika „ponese” nakon gledanja filma: priču o jednoj istorijskoj tragediji, portret žene koja je bila daleko ispred svog vremena ili pitanje zbog čega neke ličnosti i neke priče opstanu u kolektivnom pamćenju, a druge nestanu?
Nikola: Voleo bih pre svega da ljudi upoznaju Milicu Tomić. Da upoznaju nju, ali i period u kojem je živela, jer mislim da je važno razumeti vreme i okolnosti u kojima je jedna takva žena delovala. Voleo bih da oni koji o njoj i o tom periodu do sada nisu znali mnogo, kroz film nauče nešto novo o jednoj važnoj istorijskoj epohi. A voleo bih i da film bude podjednako zanimljiv onima koji već nešto znaju o Milici Tomić. Da, pored same priče i istorijskog konteksta, uživaju i u igranim scenama i u interpretacijama naših glumaca i likovima koje su oživeli.
Fotografije: Promo