Bravo za klovna naziv je monodrame kojom je Minja Peković, nagrađivana glumica, hrabro istupila pred nas i donela nam čitav raspon emocija, kroz snažnu priču o svojoj borbi sa rakom dojke. Ali, još važnije, predstava koju je napisala i režirala zapravo nam pokazuje koliko se nade i životne radosti rađa iz najmračnijih dana – kada se čini da svetlo nestaje, tada iskra novootkrivene snage ume iz temelja da uzdrma, a onda i zauvek izmeni dušu, koja se otiskuje na put izlečenja.
Minja Peković je umetnica koja polako, ali neustrašivo, gradi svoje ime kroz različite uloge, bilo na da nam oživljava velike i male priče, u pozorištu ili na ekranima. Rođena je u Sarajevu, a diplomirala glumu na dramskom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Borisa Isakovića. Veoma brzo nakon toga, postalo je jasno da je Minja jedna od najtalentovanijih glumica svoje generacije.
Minja je prvakinja Narodnog pozorišta u Subotici i dobitnica je Sterijine nagrade za ulogu Milje Bušatlije u predstavi Kus Petlić. Njena monodrama Bravo za klovna je osvojila dve nagrade na 47. Danima satire u Zagrebu 2023. godine: za autorski i izvođački domet i za glavnu žensku ulogu. Takođe, proglašena je za najbolji komad na festivalu Be:femon 2023.
Naredno izvođenje monodrame Bravo za klovna je zakazano za 10. oktobar u Narodnom pozorištu u Subotici.
Trenutno, iščekuje se druga sezona TV serije Tunel, u kojoj Minja tumači glavnu ulogu odvažne Nevene Gavran, policajke koja se specijalizovala za pregovarača u talačkim krizama. Vodeći lik u trileru je samo još jedna glumačka avantura za Minju, koja nikada ne preza od izazova i spremna je da „ustupi“ svoj talenat i sopstvo pričama koje oseća „iz stomaka“.
Bila nam je velika čast da vam Minjinu priču otkrijemo kroz modu i stilski izraz, ali pre svega kroz lekovit razgovor, u kom nas je provela kroz sve ono što je doživela, preživela i unela u svoju monodramu. Zašto je njen pristup glumačkoj igri jedinstven, kako je odrastanje u burnim vremenima oblikovalo njen karakter, ali i zašto su padovi ključni da bismo mogli da ustanemo – otkrijte u našem razgovoru.
Tokom „roze oktobra“, izvešćete vašu monodramu u Subotici, gde je premijerno prikazana 2022, a nakon čega je imala veliki odjek u čitavom regionu. Kako ste pronašli hrabrosti da napišete tako ličnu predstavu, uprkos tome što ste znali da će takvo delo trajno obeležiti vašu karijeru?
Jedan deo lečenja je za mene podrazumevao da promenim neke stare obrasce, za koje sam, kad sam se razbolela, osećala da mi više ne pripadaju, da nisu moji, da mi samo štete. Jedan od njih bila je ekstremna zatvorenost. Paradoksalno, ja sam osoba koja se bavi javnim poslom, izlaže se, a ustvari je izuzetno zatvorena, posebno kada su privatne stvari u pitanju. Onda sam pomislila: uradi sad ono što se nikad ne bi uklopilo u to šta si ti – i ko si ti.
Kako tokom terapija nisam nosila perike, objavila sam sliku na društvene mreže, a mnogi ljudi su mislili da se spremam za neku novu ulogu i pisali: ‘odlično ti stoji, šta sad snimaš?’ A ja se mislim: ‘Svašta nešto, najčešće gornji abdomen’.
U tom smislu sam se osetila dobro.
Bilo je to kao da stojim na ivici provalije – možda tu ima tla, a možda i padam. A onda, osećaj velike slobode.
Još jedan razlog što sam podelila svoju priču umetničkim sredstvima je taj što sam mislila: ako se ja već bavim ovom profesijom i dato mi je da proživim i preživim ovo iskustvo, zapravo je moj zadatak i neka vrsta odgovornosti i obaveze prema drugima da kroz ono što ja umem, artikulišem ono što se dogodilo. Teško da bi žena koja se bavi drugačijim poslom imala priliku za to, jer ima druge terete – u ime svih nas – evo ja ću!
Sve se to “skuvalo” u mojoj glavi i odlučila sam da to bude neka vrsta netipičnog ispovednog teatra, da zadrži sve dramske tehnike koje sam učila i koje sam osvojavala, i da njima izrazim ono što je u meni i što mi se događalo – tim pre što sam videla da nisam jedina od pacijenata koji vole da ćute i da se kriju. Bolest je i dalje tabu.
Haljina: DAIRE Studio Onyx Slip Dress
Bolest vam se dogodila u trenutku velike sreće i vaša prva reakcija je bila bes – a kada je iscurila ljutnja, osetili ste se slabo. Kako ste prešli na fazu kada ste izgovorili moćnu rečenicu: „kancer nije poslat me ubije, nego da me spasi“?
Tu rečenicu sam zapravo pročitala dok sam čitala Sergeja Nikolajeviča Lazareva. Generalno, njegova štiva su mi ponudila neku drugu perspektivu, osetila sam da u tome ima nešto za mene. Kada sam osetila da ta promena perspektive rezonuje, da sam se naježila i da to osećam kao svoju istinu, krenula sam za tim.
Svi mi, kada se suočimo sa nečime što deluje fatalno, mislimo da je kraj i onda smo ljuti. Uvek je to kao da smo kažnjeni – ‘ja sam bolestan jer sam kažnjen, jer ne valjam, a ovi drugi valjaju, jer nisu kažnjeni’.
Tek kad sam to čula: ‘možda nije poslato da te ubije, već da te spasi’, došlo je do promene.
I zaista, pet godina kasnije, kroz mnoge sfere mog života, ja sam se osetila spasenom. Pre svega, mentalno – jer je meni lečenje i bolovanje izmestilo perspektivu. Promena paradigme je moj život učinila srećnijim. Moram da napomenem i da je terapija uvek ista, ali ja se nisam uvek isto osećala. Samim tim, nisam ni reagovala isto na terapiju. Kada sam se osećala najbolje, najradosnije, puna elena, tad je delovalo da uopšte nije strašno. Ali, ako se dešavalo da imam manjak energije, da klonem, da sam u minusu, onda mi je i fizički sve teže padalo – a to je isti lek, nije do njega, do mene je!
Pisali ste dnevnik tokom lečenja, koji je bio izvor materijala za Bravo za klovna – ali kada ste ga posle pogledali, shvatili ste da drugačija osoba piše predstavu. Koje razlike u sebi ste primetili?
Osoba koja je pisala dnevnik je osoba koja je puna gneva, koja je preosetljiva i zaglavljena u svoju persepktivu do nemogućnosti da se pomeri iz tog ugla gledanja. Osoba koja to čita je osoba koja ima razne emocije i razume reč emocija u njenom originalnom značenju: u pokretu.
Dopušta da emocije dolaze i prolaze, ne zadržava ih. Više voli život i više se životu raduje. Ne očekuje da će sve biti divno i krasno, nego nema strah od konflikta, od mračnih dana, od tuge, niti na sve emocije reaguje ljutnjom i nepopustljivošću. Osoba koja čita dnevnik je osoba koja više voli, ima veći kapacitet za ljubav.
Odnos ega i sujete je česta predrasuda o glumicima. Koliko je istinita i odakle dolazi – da li ste se vi toga oslobodili u teškom periodu života?
Dosta se priča o glumačkom egu i dosta sam o tome razmišljala. Deset godina sam se bavila jogom jer sam smatrala da je to ego nešto strašno loše. Kad kažu da čovek ima “jak ego”, ja sam to povezivala sa sebičnošću i osetljivošću na kritiku.
Onda sam vremenom počela da uviđam da ego ima i protektivnu ulogu, da je tu da postavi neku granicu. Glumci su izloženi i svako ima mišljenje o njima, jer se bave čovekom, životom, što nam je svima blisko. A tebi je to posao. Onda dolazi trenutak gde ti i moraš da zaštitiš sopstvo.
To je paradoks i užasno bolno: moraš da budeš propustljiv, da sve ljude vidiš i čuješ, a s druge strane, paralelno sa tim, štitiš sebe i postaviš granicu. Umetnost postavljanja granice odlučuje da li ćemo biti ego manijaci ili ne. Granica je na pola puta između nas i druge osobe.
Psihoterapija je bila važan segment vašeg lečenja. Na koji način vam je pomogla?
Zahvaljujući raznim predrasudama i našoj zatvorenosti, zbog potiskivanja emocija, osećanja više ne raspoznajemo, jer o njima ne razgovaramo. Onda je tek od skoro to počelo da se “otkravljuje” i postali smo fleksiblniji.
Ranije smo mislili da je čovek koji ide kod psihoterapeuta ludak, poremećen. Meni je terapija mnogo pomogla. Moja psihoterapeutkinja mi je u istom rangu kao i lekari. Nisam to doživela kao odlazak kod nekoga kome pričam svoje probleme da se olakšam, već da dopuštam nekome da me leči. Bilo mi je veoma važno da je to neko s kim moja energija rezonuje, pa sam dugo tražila pravu osobu. Važno je da mi sami sarađujemo – ne može da se završi sve na seansi. Rad posle seanse tek počinje.
Umetnost Edith Piaf je postala ključan deo vaše predstave i veoma vam je značajna, jer je u vaš život uplovila u mračnim danima. Ranije ste rekli da vreme shvatate ciklično i da je upravo Piaf primer takvog razumevanja protoka vremena – zašto?
Čovek mora doći do nekih godina, proći kroz par ciklusa. Ti ciklusi deluju jednostavno: idemo u osnovnu školu, pa srednju, pa fakultet, i tako dalje. Imala sam često osećaj da se neki zadaci i neke teme stalno iznova pojavljuju u mom životu, samo na drugačiji način. Nešto se ponavlja, a u svakom sledećem ponavljanju imaš više znanja, veština, alata, da se sa nečime suočiš i da nešto obradiš.
Edith Piaf je Francuskinja – njen jezik sam učila u školi i nikad ga nisam naučila, bilo mi je veoma teško da ga izgovaram. Onda sam to batalila. Imala sam problema i sa pevanjem i sa glasnicama, pa se i to završilo.
Edith Piaf sam slušala malo je razumeći, ali sam osećala ohrabrenje, poletnost u njenoj muzici, značilo mi je dok sam pešačila do bolnice i nazad.
Onda sam počela da učim jezik i prevodim tekstove, i shvatila šta se sve u njima nalazi! A zvučala mi je tako veselo… I eto otkud klovn u mojoj monodrami!
Čitala sam njenu biografiju i shvatila da imamo puno dodirnih tačaka: da je i ona rodila devojčicu, da je imala karcinom, da se puno selila, da ima iskustvo rata i razdvojenosti roditelja, da se bavila umetnošću, kao i da je imala momenat spoznavanja religioznosti u sebi, taj duboki osećaj unutrašnje vere, topline i ljubavi, radosti prema životu…
Sem toga, njeno prezime Piaf znači vrabac, ptica, a prva rečenica koju sam pročitala kad sam počela da se lečim jeste rečenica jednog američkog onokologa, koji je rekao: ‘Rak nastaje kada čovek sklopi krila’. Svi ti krugovi i motivi su počeli da se prepliću i tako je nastala predstava Bravo za klovna.
Rođeni ste u Sarajevu, vaš tata je Crnogorac, mama je sa juga Srbije, dva različita temperamenta. Šta vas je naučilo da „budete sama sebi trđava“, ali i da dubinski proživljavate stvari?
Bilo je veoma teško u detinjstvu, na momente je delovalo kao da moram da izaberem: ili tamo, ili ovamo. Osećala sam uvek da imam dva identiteta, dva načina reagovanja. Onda bih šetala od jednog do drugog i osećala se uvek u nekoj frustraciji, dok nisam došla do tačke da pomirim te suprotnosti, ne da biram.
Da umem sebe da zaštitim i da osećam svoj identitet jasno, a s druge strane, da dopustim sebi ranjivost i da pustim sebe da padnem, sa svešću da se mogu razbiti. Zapravo me je na to potakla jedna misao: da je čovek kad je najbespomoćniji ustvari najjači.
Najkrhkije bude i najotpornije – to mi je bilo najteže da pojmim u životu, dok nisam došla do tačke da to osetim. Ima nečega u tome i da čovek skroz padne – jer onda od vas niko više ništa ne očekuje.
Desilo se najgore i sad možeš samo da ustaneš. U tom povezivanju suprotnosti je počeo i proces izlečenja i moje unutrašnje sreće i ispunjenja.
Milena Dravić u TV drami Gospođa ministarka je izvedba koja vas je privukla glumi – šta vas je u tome tačno osvojilo?
Rekli su mi stariji, kad su čuli da sam upisala glumu, da sam u detinjstvu na pitanje šta ću biti kad porastem odgovarala: ‘Sve, samo ne glumica’. Doduše, tada sam glumu doživljavala kao nešto strašno, kao Trumanov šou u kome te neko snima bez tvog znanja i emituje. Bilo mi je uvek žao glumaca, jer su bili toliko izloženi, jer sam bila neko ko se samo krije i posmatra.
Ali, ta TV drama sa Milenom Dravić, njena topla priroda, ta radost i lakoća, duhovitost – to je nešto što je mene ‘otkravilo’. Kada sam prvi put čitala Nušićeve drame i našla Milenin monolog, moja gluma je počela – imitiranjem Milene Dravić. Volim je i dan danas, to se nije promenilo.
Nakit: DAIRE
Suknja: DAIRE Studio The Cascade Skirt
Čizme: privatno vlasništvo
Pričanje priča vam je bilo važno u detinjstvu – kako je to uticalo na poimanje vašeg zanimanja?
Do te mere je to intenzivno kod mene, da i danas, kad dobijem scenario, ako krene iznutra da me “šutira”, da me priča odbija, ako ikako imam opciju da izbegnem taj zadatak – ja ću izbeći.
Vodim se time da ja osetim priču, da traži od mene da je ispričam, da mogu iza nje da stanem celom svojom utrobom.
Da bi ti ljudi poverovali, da bi ono to što ti doživljavaš na sceni ili na ekranu shvatili kao istinu, moraš im nešto dati. Čak iako ti je neshvatljivo, mračno, neka vide da se boriš – to je već neki zalog.
Onda ljudi sami svoje filmove vrte po glavi, zaključuju, asociraju se – pričanje priče budi kolektivno nesvesno i to za sve nas ima neku poentu. Mnoge priče su iznegovale naš duh – sve one koje smo slušali od najranijih dana. Sva uputstva, poruke i šifre – sve je u priči.
Rekli ste da je za glumca presudno da upoznaje što više ljudi i da ih zaista sasluša. Koliko je to danas slučaj i zašto je to važno?
Umeti da vidiš drugog čoveka i ne samo da ga čuješ, već da ga slušaš, i to što različitije ljude – to je veoma važno za glumca. Drugi mogu da izaberu sebi krug ljudi u kojem se kreću, a glumac, ako se zatvori u neku socijalnu grupu, mogućnost njegovog razumevanja, samim tim i tumačenja, biće sužena.
Često kažem mlađim kolegama: moraš umeti da razgovaraš sa svima, od prosjaka do kralja. I sa onima koji su veoma obrazovani i sa onima koji nisu uopšte. I sa ljudima koji imaju dvorske manire i sa ljudima koji su izuzetno primitivni. I ne da osuđuješ, već da pokušaš da razumeš – a frustriraće te mnogo toga. Ali je važno da svakog vidiš, čuješ i razumeš, jer ćeš onda moći da ga interpretiraš – i da sutra, ako budeš u prilici da obuješ njegove cipele, staneš u njih obema nogama, čvrsto na zemlju.
Za lik Nevene Gavran iz serije Tunel ste pomislili da je to baš uloga za vas. Kako je izgledao ulazak u njen lik?
Tunel je moja prva velika, glavna uloga pred kamerama – u smislu broja snimajućih dana. Zapravo, prilika da živim život lika jedan duži period. Nije me slučajno to vuklo – lik Nevene mi je izuzetno drag. Doneo mi je priliku da razumem neke stvari bolje, da nešto naučim, da se nečega prisetim.
Učila sam da gađam i da vozim – i jedno i drugo su u meni budili fobiju kolosalnih razmera. Suočavanje sa strahovima se nastavilo i posle lečenja karcinoma. Moja mama je bila samohrana, poput Nevene, a izazove koji su bili pred njom sam morala i ja da osetim na svojoj koži. Neke mamine rečenice i postupke nisam mogla da razumem, a sada sam sve to mogla da vidim, osetim i oživim, da se iz mojih usta čuju njene rečenice, a to je bilo veoma emotivno.
Takođe, moj deda je bio policajac, a tata je mašinski inženjer, ali je jedno vreme radio u fabrici Zrak u Sarajevu. Mislila sam da ću biti gospođa glumica u korsetu i krinolini, ali su me ljudi uočili tek kad sam obukla pancir. Ali, ako je za utehu: i pancir i korset imaju žičano jezgro!
Kakvu ulogu priželjkujete?
Priželjkujem ulogu koja će me povesti na put nekog daljeg glumačkog razvoja, koja će od mene da traži nešto na šta ranije nisam obratila pažnju ili sam potisnula, ili sam mislila da time vladam savršeno. Zapravo, želim da me izazove.
Rekli ste: “Ono što izgleda kao neuspeh je prvi stepen ka uspehu”. Imate li poruku za sve koji prolaze kroz sada prolaze kroz mračan period života?
Mnogi snovi su ostali nedosanjani jer se čovek plašio da neće uspeti. A šta je to? To je nešto što ne postoji, neopipljivo. Onda je bolje i pokušati, pa ne uspeti, nego nikad ništa ne učiniti, misleći da nećeš uspeti.
Uostalom, nijedan lek nije izmišljen tako što je neko nešto smućkao preko noći. Bilo je mnogo neuspelih eksperimenata. A da su odustali posle prvog, danas bismo se i dalje mučili da nečime što je sada već u davnoj prošlosti.
Možda je uopšte postavka “uspeh-neuspeh” nešto što nas parališe. Možda je bolje postaviti stvari “san-želja-potreba-odustajanje”. Da li onda želimo da odustanemo?
Fotografije: Katarina Stefanović
Makeup: Anastasija Marković