VIKTOR ŠEKULARAC: Slobodu koju slikarstvo nudi ne nalazim u fotografiji

Vest da Viktor Šekularac organizuje izložbu u Beogradu sama po sebi razlog je za zadovoljstvo, a pogled na dela koja predstavlja u Francuskom institutu u Beogradu, do 23. oktobra, u organizaciji Remonta, raspoloženje podiže u nešto još intenzivnije – fotografije na prvi pogled nalikuju slikama, granice između dva medija postaju nejasne, a poznati Viktorov pogled na svet dobija sasvim novu materijalnost. Radovi iz serije „Strukture haosa – Materijalnost memorije“ nastali su kroz eksperiment sa fotografijom, slikarstvom i različitim materijalima. U središtu su odnos strukture i haosa, sloboda, sećanje i potreba da se (ne) vlada onim što po prirodi izmiče kontroli. Fotografija je ovde polazište za transformaciju, a koreni te želje za preobražajem sežu mnogo dublje – u samo Viktorovo detinjstvo.

Odrastajući u majčinom ateljeu, u samom središtu nereda njenog sveta. Njene slike nisu ostajale ograničene platnom; prelazile su u prostor, u vreme, u moje detinjstvo. Živeo sam unutar slobode bez granica. Zahvalan sam joj na tome, ali sam kasnije naučio da je čak i haosu potrebna minimalna struktura da bi ostao podnošljiv. Dok je u ateljeu vladao lep nered, napolju se odvijao mnogo mračniji haos: rat, raspad Jugoslavije i izolacija od ostatka sveta. Svakog dana nicale su nove granice poput zidova; svakog dana iscrtavane su nove granice i svet je postajao sve manji – piše Viktor u opisu izložbe „Strukture haosa“.

Bežeći od slobode bez granica i haosa slikarskog ateljea u fotografiju, za koju je verovao da može da ponudi jasnoću – hladniju, uređeniju, vođenu pravilima, godinama je nalazio utočište upravo u tom uverenju. Dvadeset pet godina kasnije vraća se na polaznu tačku – slikarstvo. Nova serija radova upravo to pokazuje:

Samo što sada razumem da više ne želim da bežim od slikarstva. Želim da mu se vratim. Moj rad nastaje na preseku fotografskog i slikarskog medija, u prostoru koji prevazilazi tehničku reprodukciju i ulazi u materijalnu transformaciju i psihološku introspekciju. Ova serija označava prvi značajan pomak od isključivo fotografske prakse ka platnu; u ovom trenutku prestajem da sebe prvenstveno doživljavam kao fotografa. Medij više nije samo alat za dokumentovanje, već postaje prostor za eksperiment, introspektivno istraživanje i materijalnu alhemiju. Centralna tenzija ovog rada nalazi se između hrabrosti i straha: hrabrosti da se odustane od kontrole i straha od ishoda koji se ne može predvideti.

Novi radovi više nisu fotografije u tradicionalnom smislu, to su materijalni zapisi neprekidne transformacije. U ovoj seriji Viktor radi sa svojim fotografijama štampanim na tkaninama, filcu, jastucima i kamenju. Koristi salt print tehniku direktno sa morskom vodom. Platna slika sa poleđine uljanim bojama, dopuštajući im da prođu kroz vlakna i pojave se na prednjoj strani:

Slika tako dobija dve strane, dva vremena. Radove dalje razvijam slojevima cijanotipije, DT tehnikom i transferima pomoću lepka. Dodajem i slojeve soli koje fiksiram fiksativom, a zarđalim predmetima dopuštam da ostave svoj trag na platnima. Prepuštam se spontanosti. Dopuštam haosu da vodi.

Na ovoj izložbi fotografiju više ne tretiraš samo kao zapis napravljen foto-aparatom, već koristiš sunce, morsku vodu, salt print, cijanotipiju, digitalnu štampu i intervencije na platnu. Kako, kada i zašto si odlučio da fotografiju izvedeš iz njenog uobičajenog procesa nastanka i šta ti je otvorio taj prelazak u druge medije?

Viktor: Čini mi se da sam napravio pun krug. Ceo život pokušavam da umaknem haosu slikarstva i devedesetih u kojima sam odrastao. U fotografiji sam video red i u njoj sam potražio svoj put. Poslednji put sam slikao četkicom na prijemnom za Primenjenu akademiju, pre dvadeset pet godina. Danas razlikujem haotičnost od haosa, a slobodu koju slikarstvo nudi ne nalazim u fotografiji. Nalazim se u međuprostoru i prepuštam procesu da me vodi. Umoran sam od milijardi digitalnih fajlova, ekrana i veštačke inteligencije.

Tražim materiju koju mogu da osetim svim čulima.

Kultura sećanja je danas velika tema – na filmu, u književnosti, kulturi uopšte. Fotografija ima tu sposobnost da tačno zabeleži određeni trenutak. Ti puštaš da se taj zapis menja, raspada, prekriva i dobija nove slojeve – verujem da je taj proces sličan načinu na koji funkcioniše naše sećanje. Postoji li neka dublja logika iza toga, zašto to radiš?

Viktor: Istražujem materijalnost memorije: kako sećanje, nastalo kao apstrakcija ili zapis, ponovo postaje telo, priroda, kamen. Trauma se taloži u tkivu, a sećanje se kristališe u materiji. U Jungovoj psihologiji calcinatio je prva faza alhemijskog procesa i odslikava put individuacije.

Zašto na ovoj izložbi fotografije izgledaju gotovo kao slike?

Viktor: Fotoaparat mi je oduvek bio alatka slikara. Kamerom sam nadoknađivao ono što mi je nedostajalo u slikarskoj tehnici. Sada puštam procese da se prepliću, protivreče jedni drugima i brišu jedni druge, i posmatram šta iz toga nastaje. Mešam emulzije i posežem za svim što mi se nađe pod rukom.

U kojim slučajevima si spreman da izgubiš kontrolu nad fotografijom – ostaviš prostor za slučaj, grešku i nešto što nisi mogao unapred da zamisliš?

Viktor: Kontrolu puštam gotovo uvek, jer je kontrola iluzija. Ona nudi privid sigurnosti, a rad koji se rađa iz privida ostaje u granicama već viđenog. Jedini način da počneš da radiš neviđene stvari jeste da se otarasiš svega materijalnog. Kako kaže Fight Club: „The things you own end up owning you.“ Tek kad izgubimo sve, slobodni smo da radimo bilo šta:

It’s only after we’ve lost everything that we’re free to do anything

Zato se odričem sigurnosti zanata, očekivanja i unapred zamišljenog ishoda, i ostavljam prostor za slučaj i grešku. Radim kao dete kojem je svejedno šta će galerija reći i koliko će lajkova doneti banalne mreže. Proces doživljavam kao meditaciju i igru, a bez zabave rad gubi svrhu.

Postoji li, sem tebe kao autora, neka veza između radova sa izložbe „Last Thing I Remember” i radova sa nove izložbe?

Viktor: Jedina veza je autor.

U kojoj meri je atmosfera devedesetih – u kojoj si počeo da fotografišeš, odredila tvoj stil i pravac bavljenja fotografijom?

Viktor: Devedesete su me odgajile na ulici i u klubovima. Taj pečat je duboko urezan u moj karakter, pa su mi i ulica i studio podjednako sigurno utočište.

Sa kakvim sentimentom danas gledaš na te godine?

Viktor: Odrastanje u tom vremenu bilo je prelepo iskustvo. Oblikovalo je divne ljude oko mene i povezalo nas, pa smo se kasnije razbacali po svetu. Često se vraćamo u te godine. Tada je sve bilo moguće, i više od toga.

Kada si kao mlad umetnik iz Beograda otišao u Njujork, šta je taj grad tada predstavljao za tebe? Da li si tamo otišao po neku novu vrstu slobode u profesionalnom i ličnom smislu? I kako je taj grad uticao na tvoje stvaralaštvo kasnije?

Viktor: U Njujork sam stigao bežeći od nečega, uglavnom nesvesno. Taj grad je neizbežna stanica u formiranju čoveka, a njegova škola mi je mnogo značila. Tamo sam upoznao ljude iz najrazličitijih krajeva planete.

Njujork me je naučio šta znači stajati sam na svojim nogama: grad je surov i podjednako nagrađuje.

A zašto Pariz? Šta te i dan danas fascinira u Parizu kad je posao u pitanju?

Viktor: U Pariz sam zalutao slučajno. Nikada ga nisam sanjao ni planirao, a život je za mene imao bolji plan od onog koji sam kao mlad zamišljao. Tada sam gledao ka Berlinu i Londonu, a danas tamo ne bih živeo. U Parizu me privlači bogatstvo života, mnoštvo svetova koji koegzistiraju i mogućnost da istovremeno boraviš u različitim vremenskim slojevima. Kada su moda i fotografija u pitanju, Pariz je središte u koje se sve uliva i u kojem se oblikuje.

Tvoj rad se kreće između umetničke fotografije, mode, portreta i komercijalnog rada. Kako se ta iskustva prepliću – može li, na primer, moda da ti da nešto što kasnije unosiš u umetnički rad i obrnuto?

Viktor: Sve se preplitalo od samog početka. Za prijemni na akademiji morao sam da crtam do nivoa vajara. Tada sam mislio da mi to ne treba, a ispostavilo se da mi je neprocenjivo. Interdisciplinarni pristup funkcioniše na isti način: discipline se preklapaju. Na marginama komercijalnog rada često stvaram umetnost, i obrnuto.

Radio si i sa Gasparom Noeom. Kako izgleda saradnja sa autorom čiji je odnos prema slici toliko intenzivan i prepoznatljiv? Šta si iz tog iskustva poneo?

Viktor: Njegov vizuelni jezik je veoma udaljen od mog. Od njega sam mnogo naučio, o poslu i o životu.

Šta te danas inspiriše? I zašto te nema češće u Beogradu?

Viktor: Inspirišu me život, ljudi bogati životom, priroda i promena. Inspiriše me introspekcija: skidanje slojeva sopstvene fasade i otkrivanje onoga što nosim u sebi. Inspirišu me snovi, njihovo tumačenje i snovi na javi.

Beograd je često u mom životu, a kada sam daleko, on je u meni još prisutniji.

Fotografije: Viktor Šekularac