Upoznajte ,,Začaranu svitu” Teodore Nešković
„Junaci sa slika se bore, možda i tiho boje”...
Povezano
Na kraju krivudavog puta kroz sopstveni mrak, čovek u maskama prepoznaje sopstveno lice…
Ana Erak
…Tihi preporod na svojim talasima odnosi nemir, svojim plamenom uspavljuje čežnju. Oseti se novi dah života u zemaljskom vrtu. Uporna duša je najzad sjedinila božansko i zversko, poput dva lica koja se nakon dugog lutanja ponovo prepoznaju”, reči istoričarke umetnosti Ane Erak iz teksta o izložbi ,,Začarana svita”.
Ko je razumeo ove reči, taj je i zvanično postao deo „Začarane svite”! Radovi umetnice Teodore Nešković kroz ovu izložbu istražuju prevođenje introspektivnih i emocionalnih iskustava u vizuelne narative koji povezuju ličnu mitologiju sa širim simboličkim i kulturnim okvirima.
Izložba prevazilazi granice klasične umetničke postavke i postaje autentičan prostor za preobražaj stvarnosti i pronalazak onoga što smo u ubrzanom svetu najčešće zaboravili: sopstvene duše.
U galeriji ,,Kula” izložba je simbolično zatvorena na letnji solsticij, u trenutku najvećeg trijumfa svetlosti nad tamom, ponudivši posetiocima savršenu ravnotežu, nadu i preko potrebnu svetlost.
Šta je ,,Začarana svita” i kako si je stvarala?
Volela bih da čitaoce ne uvedem kroz objašnjenje, već kroz jednu misao koja mi je dugo ostala bliska, to je da ono što izgleda kao magija gotovo nikada ne nastaje odjednom, već se dugo gradi, sloj po sloj, dok ne postane novi svet.
Za mene je Začarana svita upravo takav prostor – nije mesto eskapizma, već prostor u kojem se stvarnost preobražava i otkriva ono šta smo zaboravili – dušu
Svoj kosmos u kosmosu dugo gradim i spajam delove autobiografskih fragmenata, sećanja, emocija, vizija, snova, književnih slika, mitoloških bića i unutrašnjih pejzaža.
Začarana svita je mesto spoznaje savremenog čoveka, šta smo kad smo sami u ljušturi naše maske?
Naziv „začarana” ne odnosi se na nešto natprirodno u doslovnom smislu. Više me zanima ideja da određeni prostori, predmeti, ljudi ili uspomene mogu nositi sopstvenu vrstu čarolije onu koja nastaje kroz pogled, sećanje i simbol. Nije me vodila analitika niti bilo kakva logika u stvaranju izložbe, već moj unutrašnji svet, intuicija i iskrenost.
Međunarodni dan vila obeležava se svakog 24. juna. Ovaj praznik slavi maštu, mitologiju i bogato folklorno nasleđe, odajući počast mitskim bićima, a to se nekako nadovezuje i na tvoju izložbu?
Neverovatno je što se dosta stvari simbolično preklopilo sa izložbom, u sumnji sam da je zaista začarana
Izložba svojom postavkom govori o cikličnosti života, o izdizanju svetlosti nakon tame, pa se zatvaranje izložbe poklopilo sa letnjim solsticijem, najdužim danom u godini. Trijumf svetlosti.
Kao i u samom tekstu izložbe, gde se na kraju ,,uporna duša sjedinjuje božansko i zversko”, vidim u tome lepotu savršene ravnoteže i simboliku pobede i nade, koja je u ovim teškim vremenima potrebna. ,, I bi svetlost”.
Tvoji radovi su veoma kompleksni, kao da svaki za sebe krije neku priču. Kakve su to priče, jesu li tužne, srećne, strašne?
To su priče o životu, pitanjima, ljubavi, vizijama prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ne postoji ni jedna priča koja je samo srećna ili tužna, život je krug koji je ispunjen mnoštvom toga, stvarima koje su gore od same tuge i osećanjima koja su lepša od sreće koje se bojimo zato što smo svesni njene prolaznosti.
Ljubav je mnogo kompleksnija i sirovija, strašni prizori nas plaše zato što postaju ogledalo nas i čitavog društva.
A tu su i maske, čija je namena spoznaja i otkrivanje, a ne prikrivanje istine.
Šta nam ,,šapuću” slike? I na koje načine su tvoje slike ,,začarane”?
Slike nam šapuću da živimo, da volimo, da stvaramo, vodimo računa o svetu i prirodi – to svakog od nas čini čovekom
Sa svojim radovima se, takodje, obraćam i savremenom čoveku. Inspiracija za ovaj svet dolazi i iz savremenog osećaja udaljavanja čoveka od sopstvenih emocija i prirode pod pritiskom ubrzanog života i sistema, ali i iz filma Spirited Away, posebno iz ideje duhova koji gube svoje ime, identitet i sposobnost da osećaju dok su zarobljeni u strukturi koja ih preobražava i briše.
U tom smislu, Začarana svita može se čitati i kao pokušaj da se tim izgubljenim emotivnim i intuitivnim slojevima ponovo da oblik i glas.
Možda je zato obilazak ove izložbe najsličniji ulasku u šumu iz bajke, ne ulazi se da bi se pronašao jedan odgovor, nego da bi se otkrilo šta nam pojedini prizori šapuću
Koje mitove, bajke, junake najviše voliš i zašto?
Moji omiljeni mitovi i bajke nisu oni koji se završavaju objašnjenjem, već oni koji ostaju otvoreni, kao prostor kroz koji se može prolaziti iznova, svaki put drugačije
Privlače me mitologije starog Egipta i Krita, kao i istočnjačke priče u kojima se granice između ljudskog, božanskog i životinjskog neprestano razlivaju, kao da identitet nikada nije stabilan već u stalnom prelasku.
U tim narativima ne tražim junake u klasičnom smislu pobede ili savladavanja, već bića prelaza, one figure koje silaze u podzemne svetove, koje umiru i ponovo se rađaju, koje menjaju oblike i ostaju između stanja. U njima prepoznajem istu onu logiku koja me zanima i u savremenom iskustvu: cikličnost, preobražaj i neprekidno kretanje između slojeva stvarnosti.
Beskonačnu inspiraciju i važnost pridajem književnosti Harukija Murakamija
Cenim ga posebno zbog načina na koji u njegovim svetovima svakodnevno i nadrealno postoje jedno pored drugog, bez jasne granice između sna i budnosti. Taj osećaj tihog, unutrašnjeg putovanja, u kojem se spoljašnje iskustvo neprestano preslikava u unutrašnje pejzaže, veoma je blizak i načinu na koji se razvija moj rad.
Ako bih sve to sabrala u jednu nit, to bi bila ideja transformacije, ne kao spektakularne promene, već kao tihog, stalnog prelivanja iz jednog oblika u drugi, gde se mit ne koristi kao ilustracija sveta, već kao način njegovog osećanja.
Sa kakvim se to strahovima susrećemo i kako ih rešavamo, jel se tvoji junaci sa slika boje?
Jedini istinski strah koji bi bio predskazanje za kraj čovečnosti je upravo taj gubitak duha. Junaci sa slika se bore, možda i tiho boje, da u nekoj sledećoj evoluciji čoveka neće biti promenjena tolko spoljašnjost, kolko ljudska unutrašnjost.
Šta je predstavljao plesni performans indonežanskog tradicionalnog plesa?
Plesni performans inspirisan indonežanskim tradicionalnim plesom za mene je bio još jedan ulazak u prostor rituala, ali ne u smislu rekonstrukcije folklora, već kao pokušaj da se kroz pokret prizove logika tela koje pamti nešto starije od ličnog iskustva. Zanimala me je ta vrsta preciznosti i istovremeno transa koja postoji u tradicionalnim plesovima, gde svaki gest nije samo pokret, već znak, šifra, produžetak unutrašnjeg stanja.
U tom smislu, ples postaje blizak slikarstvu: i jedno i drugo funkcionišu kao sistemi simbola koji ne objašnjavaju, već prizivaju
U kontekstu Začarane svite, taj performans je bio način da se slike „spuste“ u telo, da mitološke i unutrašnje figure ne ostanu samo na platnu, već da dobiju ritam, disanje i privremeno prisustvo u prostoru. Pokret je ovde bio most između slike i rituala, između statičnog i živog.
Ogrtač koji se pojavljuje na fotografijama nastajao je paralelno sa radovima iz Začarane svite, kao produžetak istog vizuelnog i simboličkog jezika
Nisam ga posmatrala kao kostim u klasičnom smislu, već kao još jednu površinu na kojoj se može ispisivati lična mitologija nešto što se nosi, ali istovremeno i „nastanjuje“.
Na njemu se nalaze motivi koji se vraćaju i u mojim slikama: fragmenti bića, znakovi, simbolički oblici koji se kreću između antropomorfnog i fantastičnog, ali i od bitnog značaja su fragmenti iz mog detinjstva, autoportret oko koga je obavijen beli pas, koji poziva na čistoću duha u surovim vremenima. Isti svet sa slika se preliva na telo i dobija novu vrstu prisustva.
Možda je najbliže tome ideja da ogrtač nije samo predmet, već i granica, površina između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, između intime i javnog pogleda, između onoga što se oseća i onoga što se pokazuje
Razmišljaš li možda nekad da smo mi začarani na neki način, a da je taj svet zapravo stvaran?
Nadahnuta citatom od Björk o odrastanju u okruženju prirode koja u svakom trenutku može biti i opasna, i životvorna, blizak mi je u smislu osećaja stalne izloženosti i svesti o krhkosti postojanja.
U takvom odnosu prema svetu nema iluzije kontrole – priroda nije dekor ili pozadina, već živa sila koja nas stalno vraća u stanje prisutnosti i poniznosti
U prenesenom smislu, taj odnos mogu da povežem i sa načinom na koji doživljavam svet Začarane svite: kao prostor u kojem ništa nije potpuno stabilno, gde se granice između stvarnog i imaginarnog neprestano pomeraju. U tom prostoru „začaranost“ ne znači beg od realnosti, već pojačanu svest o njenoj višeslojnosti, kao da je stvarnost sama po sebi već dovoljno složena, živa i promenljiva da deluje gotovo mitski.
Zato pitanje da li smo mi „začarani“ na neki način ne doživljavam kao odvajanje od realnog, već upravo kao mogućnost da se realno sagleda iz drugog ugla – onog u kom se svakodnevno iskustvo prepoznaje kao deo šireg, nevidljivog sistema značenja.
U tom smislu, svet možda i jeste ‘stvaran’ upravo zato što u sebi već sadrži elemente začaranog, samo ih najčešće ne primetimo u ubrzanosti svakodnevice
Teodora je za kraj istakla da joj je veoma drago što su i posetioci razumeli ovu izložbu i bili iskreni i zaista privučeni njom.
Zbog publike koju imam osećam veliku zahvalnost i ponos zbog toga šta moj rad doprinosi i koje emocije pruža posmatračima
Navela je i da ima utisak kao da je sve bilo u duhu i simbolici izložbe, i da su se kroz ceo njen ciklus pojavljivali različiti „znaci kraj puta“, kao i trenuci koji su delovali kao mala čuda i podudarnosti. ,,Kao da je sama izložba, zajedno sa publikom, razvila svoj sopstveni duh i ritam“, zaključila je Teodora.
Naredna etapa njenog rada, pored Začarane svite, nosiće i naziv Chronicle of Future, predstavljaće nastavak istog unutrašnjeg toka, ali usmeren ka novim slojevima i budućim narativima. Istakla je i da će biti više velikih scenografskih elemenata i radova u prostoru, koje zaista ne treba propustiti!
Teodora Nešković (r. 2001, Srbija) je mlada umetnica iz Beograda. Trenutno pohađa doktorske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde je završila osnovne i master studije na slikarskom odseku. Iako je slikarstvo njen primarni medij izražavanja, Teodora istražuje i druge materijale i forme, radeći u oblasti grafike, skulpture, scenografije i ambijentalne (site-specific) instalacije.
Učestvovala je na brojnim radionicama, umetničkim rezidencijama i festivalima, a svoja dela izlagala je na samostalnim i grupnim izložbama u Srbiji i inostranstvu (Hrvatska, Slovenija, Mađarska, Austrija, Češka, Crna Gora, Bosna i Hercegovina). Dobitnica je nagrade „Oto Bihalji-Meri, a njeni radovi nalaze se u muzejskim i privatnim kolekcijama.
foto: Izabela Milanović, Mia Gojković, Milica Mrvić