Da li je popularna psihologija uopšte psihologija, pitanje je koje me često mori. Za početak, nisam, naravno, pročitala sve knjige iz ove kategorije. Drugi je izvor problema u tome što mnoga dela možda ne bi trebalo nazivati psihološkim, ali jesu od pomoći. Dalje, samo zato što je popularna, ne bi trebalo da znači da je anti-psihologija. Ima nekoliko primera iz ove potonje kategorije, zbog kojih je moj odnos sa ovom kategorijom tako ambivalentan. Jedan je Atomske navike, Džejmsa Klira. Drugi su redovi koje piše Irvin Jalom.
Dok nas drugi autori popularne psihologije često navode da preispitujemo svoje navike i ponašanja, Jalom nas suočava s mnogo težim pitanjem: kako da se nosimo sa neizbežnim aspektima života kao što su smrt, sloboda, usamljenost i potraga za smislom?
Sav taj egzistencijalizam
Temelj njegovog rada je egzistencijalna psihologija, pravac koji se bavi osnovnim pitanjima ljudskog postojanja. Čekajte, zar se ne bavi sva psihologija pitanjima ljudskog postojanja? Za razliku od tradicionalnih psihoterapijskih pristupa koji u fokus stavljaju simptome ili ponašanje, egzistencijalna psihologija polazi od ideje da su svi ljudi suočeni sa fundamentalnim egzistencijalnim dilemama: kako pronaći smisao u svetu koji nam ga ne nudi, kako se odneti prema sopstvenoj smrtnosti, kako preuzeti odgovornost za sopstveni život i izbore – i greške. Zasnivajući praksu na idejama utkanim u filozofske pravce egzistencijalizma i fenomenologije, ova vrsta psihoterapije se bavi pitanjima slobode, autentičnosti i odgovornosti, ali i neminovne teskobe koja proizlazi iz tih pitanja.
Egzistencijalna psihoterapija u praksi znači pružanje pomoći klijentima da prepoznaju i prihvate neizvesnost, preuzmu odgovornost za svoje izbore i pronađu smisao i autentičnost u svom životu. To, drugim rečima, znači da se terapeut ne fokusira samo na simptome poput anksioznosti ili depresije, već na dublje razloge iza njih – kako se osoba nosi sa sopstvenom egzistencijom, kako razume svoje postojanje u svetu i kakve odluke donosi.
O čemu piše Irvin Jalom?
Zbog toga što on nije običan psihoterapeut ili pisac, već neko ko uspeva da najkompleksnije teme – kao što su smrt i smisao života – predstavi na način koji je razumnjiv „običnom“ čoveku. Njegove knjige, bilo da su u formi romana poput Kad je Niče plakao ili eseja kao što je Egzistencijalna psihoterapija, vode nas kroz unutrašnja stanja likova i klijenata koji se bore sa svojim sopstvenim demonima, pokazujući nam da smo svi u nekoj meri slični u, ili međusobno povezani, svojim strahovima i željama.
Irvin Jalom svoju fikciju temelji na realisnosti – na njegovom višedecenijskom kliničkom iskustvu, ali i na njegovoj, ličnoj, ideološkoj i stručnoj, povezanosti sa filozofijom egzistencijalizma. Zato njegovi tekstovi nisu puke teorijske rasprave, već životne priče.
Njegova literatura nije lako štivo – šta god lako značilo – ali je osnažujuća. Kroz njegove knjige, suočavamo se sa strahovima i dolazimo do prihvatanja, prepoznajući da su osećaji nesigurnosti i teskobe deo ljudskog iskustva. I to je, možda, najvažnija lekcija kojoj nas Irvin Jalom uči.
Foto: Instagram (@fioridikant), Flickr, Wikiart
