Srđan Sekulić piše poeziju i prozu, mada je dominantno – pesnik. Rođen je u Prištini 1993. godine. Dobitnik je nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodeljuje u okviru festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu zbirku pesama. Prošle godine mu je u izdanju sarajevskog Buybooka objavljena zbirka poezije ‘Kavalov jek’. Njegove kratke priče i pesme objavljivane su u regionalnim književnim časopisima, web portalima i u književnim zbornicima. Redovno možete čitati njegovu poeziju na sajtu Miljenka Jergovića – Ajfelov most – koji je svojevrstan književni internet časopis. Kao autor, Srđan Sekulić prevođen je na albanski, makedonski, persijski (farsi), mađarski, nemački i engleski jezik. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika.
Trenutno živi i stvara u Novom Sadu.
Knjiga koju trenutno čitam?
Čitam peti tom Knausgårdove “Moje borbe”i iskreno uživam u svakoj rečenici i stranici koju pređem, svakom tomu koji završim. Pasuse koji su ostavili najviše utiska na mene prepisujem u svoj “Dnevnik čitanja” koji vodim godinama. Uporedo sa tim uvek čitam i poeziju. Ovih dana to su pesme Dare Sekulić, Izeta Sarajlića, Darinke Jevrić, Šabana Šarenkapića, Borhesa, Kavafija, Osipa Mandelstama, Medihe Šehidić.
Knjiga koju bih voleo da sam napisao
Uh, teško pitanje. Ali eto, ako bih morao da odeberem to bi verovatno bio roman “Travnička hronika” Ive Andrića. Remek delo naše književnosti. Od velikih romana stranih pisaca to bi sigurno bila knjiga “Užas praznine” Petera Handkea.
Knjiga koja je promenila moj život
Moj život se umnogome promenio posle čitanja romana “Levitan” slovenačkog pisca Vitomila Zupana. Iskreno preporučujem tu knjigu mladim ljudima.
Knjiga koja je najviše uticala na moje pisanje
Svakako je to roman “Derviš i smrt” Meše Selimovića.
Knjiga koju sam potcenio
Moram reći da sam podcenio delo Dobrice Ćosića iako ga prethodno nisam iščitao kako treba, a to je verovatno bilo zbog toga što sam na njega gledao više kao na političara nego kao pisca. Naime čitao sam samo roman “Koreni” kao gimnazijalac, da bi nedavno seo I pročitao ponovo “Korene”, “Deobe”, “Vreme smrti” i “Bajku”. Sada znam da je Dobrica Ćosić bio veliki pisac.
Poslednja knjiga koja me rasplakala
Biće da to nije knjiga, ali jeste vrhunski tekst Semezdina Mehmedinovića koji je objavio u Žurnalu posvećen sarajevskom pesniku Iliji Ladinu. Preporučujem taj tekst svima. Poslednja slika u tekstu mi je oduzela dah, i zaista iako to nisam lično video i doživeo, ostaće mi urezano u mislima za čitav život zbog toga kako je to Semezdin majstorski opisao.
Knjiga koja me nasmejala
“Moja borba” Karla Ovea Knausgårda. Pogotovo treći tom u kome opisuje svoje detinjstvo i nestašluke koje je kao dete činio, a u kojima sam se i sam pronašao.
Koju nisam mogao da završim
“Norveška šuma” Harukija Murakamija. Shvatio sam da Murakami nije moj pisac… Možda mu se nekada vratim, ali zaista nisam imao ni volje, ni koncentracije da se probijam kroz taj tekst.
Knjiga koju nisam pročitao, a smatram da je „obavezna lektira“
Verujem da je mnogo takvih knjiga. No eto, smatram da bih u skorije vreme trebao pročitati roman “Josif i njegova braća” Thomasa Manna.
