Šta je HOFA? Nova umetnička platforma povezuje autore, publiku i buduće kolekcionare

Kada sam nedavno pisala tome kako kupiti prvo umetničko delo, jedno pitanje stalno se vraćalo: ako neko želi da ulaže u savremenu umetnost u Srbiji i formira svoju kolekciju, gde zapravo treba da počne? Može da ode u galeriju, prati diplomske izložbe, pronađe autora na Instagramu, raspita se o cenama ili sačeka (retke) aukcije, ali je čitav proces još uvek dovoljno fragmentisan da potencijalni kupac često mora već da zna gde i šta traži. Problem, dakle, nije samo u tome koliko umetnost košta. Pre toga postoji mnogo jednostavnija prepreka: publika i umetnici ne susreću se dovoljno često na mestima na kojima je jasno da delo na zidu nije dostupno samo za posmatranje, već možemo da saznamo ko ga je napravio, koliko košta i kako ga možemo kupiti.

Upravo taj prostor pokušava da zauzme HOFA – Home of Artists, nova nezavisna umetnička platforma koja je 26. septembra zvanično počela sa radom u Beogradu. Njeno prvo predstavljanje u prostoru OSSSA bilo je zamišljeno kao spoj grupne izložbe, aukcije i večernjeg programa. HOFA je sada aktivna i online, pa radovi autora koji su predstavljeni na izložbi mogu se istražiti i kupiti preko platforme.

Iako koncept zvuči kao relativno jednostavna ideja – umetnici, njihovi radovi i mogućnost prodaje na jednom mestu – upravo jednostavnost tog procesa nedostaje delu domaćeg umetničkog tržišta.

Od gledanja umetnosti do njene kupovine

Kolekcionarstvo u Srbiji i dalje se razvija na relativno malom i fragmentisanom tržištu, a naročito je teško napraviti vezu između mladog umetnika koji tek počinje da gradi profesionalnu praksu i osobe koja možda nikada ranije nije kupila umetničko delo. Prvi nema nužno galeriju koja ga zastupa niti razvijeno tržište i portfolio svojih radova; druga možda nema naviku da uopšte pita da li je ono što vidi na izložbi na prodaju.

Između njih često postoji čitav niz pretpostavki. Kupac zamišlja da umetnost verovatno ne može da priušti ili da nema dovoljno znanja da bi napravio „dobar“ izbor, dok umetnik pokušava da pronađe način da rad pokaže van godišnjih, studentskih i grupnih izložbi i da, još važnije, od njega počne i da zarađuje.

HOFA pokušava da skrati upravo tu distancu. Na jednom mestu postoje selekcija autora, predstavljanje njihove prakse i radovi koje je moguće kupiti, dok fizički događaji služe kao prostor u kojem se ono što vidimo na ekranu ponovo vraća u stvarne dimenzije, materijale i razgovor sa umetnikom.

Da za takvim susretom postoji interesovanje pokazalo je i prvo veče platforme. Prema podacima organizatora, kroz prostor je 26. septembra prošlo više od 600 ljudi, a deo izloženih radova pronašao je kupce već tokom prve aukcije. Broj posetilaca pokazuje da publika nije došla samo da vidi šta mladi umetnici rade, već je deo nje bio spreman da napravi sledeći korak. Naravno, jedno puno veče još ne predstavlja razvijeno tržište umetnosti. Mnogo važnije biće ono što se događa posle njega.

Od izložbe do kolekcije – šta HOFA zapravo menja?

Razlika između digitalnog kataloga i umetničke platforme nastaje u kontekstu. Ako na internetu vidimo sliku, njene dimenzije i cenu, dobili smo informaciju o proizvodu. Ako istovremeno možemo da saznamo ko je autor, iz koje prakse rad proizlazi, koje teme istražuje, gde je studirao i izlagao i kako se konkretno delo odnosi prema njegovom ili njenom širem radu, počinjemo da dobijamo ono što je potrebno za informisanu kupovinu umetnosti.

U tome se nalazi zanimljiviji potencijal platforme kao što je HOFA. Kustoski koncept i izbor radova prve selekcije potpisuje istoričarka umetnosti Iva Ljesar, dok iza organizacije i razvoja platforme stoje Taša Prosen, Mina Adamović, Jovana Maksimović, Danica Jevtić, Nika Kesić i Jana Šantrić. Scenografiju prvog događaja i postavku osmislio je Vladimir Ćirić, online vizuelni identitet Lenka Prodanović, a realizaciju sajta Marija Jevtić.

To je važno zato što platforma od početka oko prodaje gradi selekciju, prezentaciju i publiku. Ako taj model bude funkcionisao dugoročno, mogao bi da bude koristan na obe strane tržišta. Kada se pogleda prva generacija autora, jasno je i da HOFA umetničko tržište ne zamišlja samo kao tržište slika.

Fotografija i film kao kolekcionarski predmet

Među autorima na platformi nekoliko njih dolazi iz fotografije i filma, što je posebno zanimljivo na tržištu na kojem kolekcionarstvo fotografije još uvek ima mnogo prostora za razvoj.

Damjan Smičiklas, apsolvent fotografije i kamere na Akademiji umetnosti u Beogradu, kroz film i fotografiju istražuje nasleđe, lični identitet i međuljudske odnose, dok Matija Štifanić, student kamere na Fakultetu dramskih umetnosti, svoju praksu razvija između fotografije i dokumentarnog filma. Njegov dosadašnji rad već ga je odveo na međunarodne dokumentarne festivale poput MakeDoxa i IDFA-e, dok trenutno razvija tri dokumentarna projekta.

Kod Vedrane Vukojević fotografija je direktno povezana sa režijom. Analognom fotografijom počela je intenzivnije da se bavi 2014. godine upravo kao načinom istraživanja vizuelnog pripovedanja, a kasnije je režirala veliki broj spotova grupe Buč Kesidi i sarađivala sa izvođačima poput Mimi Mercedes, Marka Bošnjaka i ZOI.

Ove tri prakse već pokazuju zašto fotografiju nije naročito korisno posmatrati samo kao „jeftiniju alternativu“ slici. Kod svakog od ovih autora ona pripada širem vizuelnom jeziku – filmu, režiji, dokumentarnom radu – pa kupovina pojedinačne fotografije istovremeno znači ulazak u mnogo veću autorsku priču.

Slika, crtež i grafika ne ostaju nužno na zidu

Druga velika grupa autora polazi od tradicionalnijih likovnih medija, ali se retko u njima potpuno zadržava. Zajednički imenitelj ovih autora je činjenica da veliki deo najmlađe umetničke produkcije danas više nije uredno podeljen na slikare, grafičare i vajare. Medij se bira prema projektu.

Sonja Knežić, nagrađivana grafičarka koja je master studije završila na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, kroz kretanje, pejzaž, migraciju i napuštanje prostora istražuje način na koji se mesto pretvara u lično iskustvo. Kod Nikoline Đorđević pejzaž takođe postaje nešto više od predstavljanja prirode: kroz slikarstvo, crtež i instalaciju ona ga povezuje sa sećanjem i unutrašnjim stanjima.

Ana Miljković i Milica Miljković obrazovanje su razvijale između slikarstva i grafike na Fakultetu likovnih umetnosti, pri čemu obe već imaju fakultetske nagrade za svoj rad, dok Anđela Kostić prelazi između slikarstva, crteža i skulpture, ispitujući telo, dodir, materijal i načine na koje iskustvo ostavlja fizički trag.

Granice medija posebno su nejasne kod Marka Jozovića, čiji rad prelazi iz crteža i slikarstva u skulpturu i prostornu instalaciju. Prirodni oblici, svetlost i refleksija kod njega postaju način istraživanja prostora i transformacije, a za skulpturu je dobio prvu nagradu na Međunarodnom bijenalu umetnosti minijature u Gornjem Milanovcu.

Laura Blagojević, koja je završila osnovne studije na Fakultetu likovnih umetnosti i paralelno sticala iskustvo kroz konzervatorske projekte i rad u Muzeju Jugoslavije, dodatno pokazuje koliko se kod ove generacije granice između sopstvene umetničke produkcije, rada sa kulturnim nasleđem i različitih institucionalnih praksi sve manje podrazumevaju.

Od skulpture i keramike do predmeta sa kojim možemo da živimo

Još je zanimljivije tamo gde granica između umetničkog dela i predmeta postaje nestabilna. Upravo su ovakvi radovi korisni i za nekoga ko tek počinje da razmišlja o kolekcionarstvu.

Katarina Ivanović dom istražuje istovremeno kao fizičku konstrukciju i kao ideju sigurnosti. U njenoj seriji Dom funkcija predmeta sudara se sa materijalom koji tu funkciju može da negira, pa poznata arhitektonska i kućna forma postaje način da se govori o fragilnosti onoga što bi trebalo da nas štiti. Ove godine završila je master studije vajarstva i dobila, između ostalog, Veliku nagradu FLU „Rista i Beta Vukanović“ i prvu nagradu Dots galerije na izložbi Diplomci.

Skulpturom se bave i Marko Martić, student vajarstva FLU i dobitnik fakultetske nagrade za rad u kamenu, kao i Veroljub Naumović, vajar i saradnik na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, čija praksa zanimljivo izlazi i iz galerijskog prostora: paralelno radi kao vajar i fabrikator specijalnih efekata za film.

Kod Kristine Mitić materijal je keramika, ali je njen interes usmeren upravo na njeno spajanje sa drugim disciplinama i na granicu umetnosti i dizajna, dok Marija Trninić alkoholna mastila kombinuje sa epoksi smolom i svoju sadašnju praksu postepeno približava vajarstvu.

A šta kada funkcionalni predmet postane deo kolekcije?

HOFA tu granicu dodatno proširuje uključivanjem dizajna. Beogradski studio NUTTO, iza kojeg stoje Jovana Petrović i Marija Pešić, nameštaj posmatra istovremeno kao funkcionalni predmet i skulpturu u prostoru, sa naglaskom na ručnu izradu, materijal i unikatne komade.

Sličnom teritorijom iz drugog ugla bavi se Milica Paunković, koja je od industrijskog dizajna krenula prema izradi pojedinačnih predmeta oblikovanih konkretnim potrebama svakodnevnog života. Kod Ferenca Varge predmet se seli na telo. Kao master primenjeni umetnik sa odseka Savremeno odevanje, on radi između mode, kostima i scenske umetnosti, nakon iskustva u modnim kućama i pozorištima u Austriji. Njegovo uključivanje u platformu zanimljivo je upravo zato što otvara pitanje šta sve danas može da pripada jednoj privatnoj kolekciji: slika, fotografija i skulptura svakako, ali zašto ne i autorski komad nameštaja ili odevni objekat?

Ta širina možda je jedna od korisnijih odluka prve HOFA selekcije. Za publiku koja nema izgrađenu predstavu o tome kakvu umetnost „treba“ da kupuje, susret sa različitim medijima mnogo je bolji početak od pokušaja da unapred izabere kategoriju kojoj bi trebalo da pripada.

Šta sada?

Više od 600 posetilaca prve večeri pokazalo je da je moguće okupiti novu publiku oko umetnosti. Dugoročna vrednost platforme meriće se time da li će deo njih nastaviti da prati autore, vratiti se po drugi rad i, možda najvažnije, početi da umetnost posmatra kao nešto što je moguće kupovati i sa čim je moguće živeti. Vremenom će biti važni kontinuitet kustoske selekcije, transparentne i konzistentne cene, podaci o tehnikama i edicijama, dokumentacija uz kupljeni rad, ali i način na koji će pratiti autore dok njihove karijere napreduju. Mladom umetniku vidljivost jeste potrebna, ali ona postaje mnogo vrednija kada može da preraste u održivu profesionalnu praksu.

Isto važi i za kupce. Novi kolekcionari neće nastati samo zato što im kažemo da bi trebalo da kupuju umetnost. Potrebno je omogućiti im da je dovoljno dugo gledaju, porede, upoznaju autore, shvate zašto jedno delo košta koliko košta i na kraju bez nelagode kliknu na dugme za kupovinu ili podignu broj na aukciji.

Fotografije: Nikola Štulić, HOFA / homeofartists.rs (ljubaznošću organizatora)