U poslednje vreme zaređala sam odlaske u pozorište, jer su ove sezone predstave koje se bave temama ženskog iskustva procvetale u većem broju na domaćim repertoarima. Da li zbog otrežnjujuće predstave Maje Pelević i Olge Dimitrijević koje su u okviru svog komada „Svet bez žena“ na Bitefu u okviru kog su iznele poražavajuće statistike o prisutnosti žena u pozorištima, illi zbog nečeg drugog, ova zimska sezona nudi niz odličnih predstava koje se na autentičan i kvalitetan način bave određenim temama vezanim za sferu ženskih prava. I stvarno, sve koje sam pogledala do sada bile su sjajne, otkrile mi neke nove rediteljke, dramaturškinje, ali i pročačkale po sopstvenim džepovima memorije u koje dugo niko nije zalazio i tamo upalile neke lampice. Za poslednju u nizu ostavila sam predstavu Reflektor teatra „Devojčice“, koju sam sinoć konačno pogledala. Moram da priznam da koliko da sam želela što pre da je pogledam, toliko sam se i plašila ranjivosti teme ženskog odrastanja u Srbiji i svega što ona može da izazove u meni.
Na sceni, u bademantilima sa turbanima od peškira na glavama sve vreme gledamo deset devojaka, tinejdžerki: Jelenu Cvetković, Saru Gajović, Anđelu Memet, Adrijanu Mulić, Anu Ninković, Saru Ostojić, Anu Petrov, Milenu Perić, Milenu Šibalić i Lenu Vujović. Želim sve da ih pomenem jer je svaka u svakoj ulozi – sebe briljrala, a sve zajedno napravile paletu najraznovrsnijih priča i iskustava u kojoj će se svaka od nas prepoznati. Neke od njih sam prepoznala, neke su ćerke žena čiji rad u polju ženskih prava pratim i divim mu se, a neke su drugarice koje znam sa protesta.
Ova predstava kreirana je kroz višemesečni, umetnički, edukativni i istraživački proces. Koautorke i izvođačice ovog komada, govore svoje lične priče, u svoje ime, tako da je predstava dokumentarna. One nisu profesionalne glumice, već devojke i mlade žene, koje koriste pozorište da podele svoja iskustva i zapažanja o ženskom odrastanju u patrijarhalnom društvu. Ovo je lični i ženski komad, koji pod reflektore donosi autentične priče istovremeno govoreći o predrasudama i stereotipima sa kojima se mlade žene susreću, tokom odrastanja. Deset devojaka u ovoj predstavi ispituje granicu između ličnog i političkog. Sve priče koje pričaju su istinite i posebne, ali su istovremeno izabrane kao karakteristične za veliki broj devojaka u našem društvu.
Ovo je predstava o nama. O svemu što smo želele. O svemu čega smo volele da se igramo kada smo bile devojčice. O našim maštanjima. Tajnim dnevnicima. O prvim ljubavima. O traumama. O izborima budućih profesija. O našim školama i fakultetima. O našim porodicama. I prijateljstvima.
Ovo je takođe predstava o razočaranju. O strahovima. O nesigurnosti. I o nasilju.
Ovo je predstava o ženskoj borbi protiv svih vrsti nasilja.
Ovo je predstava o našoj borbi za nas same,
ali i za sve druge devojčice i devojke:
NE ŽELIMO DA SE PLAŠIMO MRAKA!
ŽELIMO BOLJI SVET!
Tokom predstave prepoznaćete brojne igre, rečenice, situacije, savete, suze i euforije koje su vas pratile kroz detinjstvo. Osvestićete obrasce čiji ste bile deo, a da možda tada niste bile svesne. Smejaćete se, plakati, ali i ohrabriti. Scene koje se smenjuju bolje od bilo koje coming of age ekranizovane drame pričaju priču o ranjivosti koja nas na kraju čini jačim i snažnijim. Ova predstava iza sebe krije jednu premisu u kojoj je ključ slobode: „Govorimo o sebi, da bismo razumele svet“.
