Šta otkriva dokumentarac o Baskijatu koji je kupio Netflix?
Čovek iza mita.
Na filmskom festivalu Tribeka premijerno je prikazan dokumentarac o američkom umetniku Žan-Mišelu Baskijatu, a Netflix je već kupio prava za prikazivanje.
Kako pišu kritičari, dokumentarni film Jean-Michel, u režiji Kvin Vitni Vilson i Viridijane Liberman, prvi je film koji je uspeo da prodre kroz Baskijatovu mistiku i pruži celovit portret onoga što je on zapravo bio: njujorško dete iz privilegovane porodice, ambiciozno čudo od deteta, boemski sakupljač sekundarnih sirovina, rok zvezda sa Menhetna, zavisnik u potrazi za uzbuđenjem, medijska ličnost, meditativna duša – jednostavno, buntovni i vanvremenski umetnički genije.
Ovo je prvi film o Baskijatu koji je urađen u saradnji sa njegovom porodicom, koja je ustupila arhivu: kućne video-snimke, fotografije, skice i beležnice, pa upotpunjuje Baskijatov život kao nikada pre.
Kao samouki umetnik odrastao u Bruklinu, Baskijat je stekao priznanje zahvaljujući svojim radovima koji su spajali grafite, uličnu umetnost i pank senzibilitet. Od najranijeg doba, njegovo stvaralaštvo privuklo je međunarodno priznanje, godinama pre njegove prerane smrti u 27. godini.
Žanin Erivo i Lizan Baskijat, koje su izvršne producentkinje ovog dokumentarca, navele su u zvaničnom saopštenju: „Mi, njegova porodica, duboko smo ponosni što vidimo da je Žan-Mišelova potpuna ljudskost izneta na svetlost dana sa ovoliko pažnje, namere i poštovanja.“
Šta otkriva dokumentarac o Baskijatu?
Novi film ruši mit da je Baskijat bio „primitivni“ genije koji je potekao sa ulice. Mediji su previše zagrizli taj mit; njihovo potpuno prepuštanje takvom narativu nosilo je u sebi rasistički podton, kao da se on mogao razumeti isključivo kao marginalizovana osoba.
Tačno je, naravno, da je počeo kao andergraund grafiti umetnik koji je sebe nazvao SAMO (skraćeno od „same old shit“) i da je na kraju prešao u svet galerija. Tačno je i da je prošao kroz fazu beskućništva koju je sam izabrao.
Ali dokumentarac oslikava same temelje njegovog života – to da su ga otac Žerar, haićanski imigrant koji je postao njujorški biznismen, i majka Matilde, Portorikanka četvrte generacije, odgajali zajedno sa dve mlađe sestre u porodičnoj kući u Bruklinu. Bili su bliska porodica, a majka je obožavala Žan-Mišela. Pohađao je privatnu školu i želeo da postane karikaturista.
Njegov život se drastično izmenuo nakon što ga je udario automobil (u sedmoj godini) i nakon što su mu se roditelji razveli. Matilde, koja je u njemu i razvila ljubav prema umetnosti, mentalno je obolela nakon što je ostala sama, dok je njegov otac u suštini bio konzervativac iz pedesetih koji je želeo da ugura Žan-Mišela u okvire „američkog sna“, kako piše Variety.
Žan-Mišel nije hteo ni da čuje za to, pa je u tinejdžerskim godinama, podstaknut post-pank groznicom kasnih sedamdesetih, pobegao od kuće. Ključno je primetiti da se to dešavalo u trenutku, barem u Njujorku, kada je skvotiranje postalo kul. Madona je radila isto to, a ona i Baskijat su imali kratku romansu u periodu kada je ona bila na pragu svetske slave.
Ono što najviše fascinira kod njegove kreativnosti – a što dokumentarac uspeva da uhvati kroz zavodljiv i obiman prikaz razvoja njegove umetnosti – jeste to da je on bio izvor koji se nikada nije presušivao. Do trenutka kada je ušao u tinejdžerske godine (počeo je da slika sa 15) i kada je prodavao razglednice na ulici za nekoliko dolara, njegov rad je počeo da dobija onu vibrirajuću teksturu zbog koje se činilo kao da gledate u psihološke rendgenske snimke.
Koristio je kombinovanu tehniku: reči, kolaž, geometrijske linije, motive poput česte upotrebe krune, eruptivne žvrljotine, kako bi stvorio osećaj da preuzimate njegovu dušu u njenom najčistijem, destilovanom obliku.
Vratio se porodici, pojavivši se jednog dana u Bruklinu u limuzini i deleći novac, ali na neki način bio je izgubljen. Dženifer Gud, njegova devojka u periodu od 1984. do 1988. godine, iskreno govori o njegovoj zavisnosti od heroina (bila je njegova partnerka u tom poroku) i o tome kako su odlazili na Havaje kako bi se on očistio.
Mnogo su putovali svetom zbog otvaranja njegovih izložbi, i Žan-Mišel bi uspevao da izdrži i prebrodi krizu kada bi se našao na mestu gde nije mogao da nabavi drogu. Trebalo je da ode na rehabilitaciju, ali bio je duboko zatvorena osoba – nalik Filipu Simuru Hofmanu, koji je takođe verovao da je nepobediv i koji je koristio heroin za samolečenje, što ga je na kraju odvelo u preranu smrt.
Režiserke su u zajedničkoj izjavi navele: „Nasleđe Žan-Mišela je neosporno. Njegovu umetnost vidimo svuda, od istorijski najznačajnijih muzeja do odeće koja se nosi na ulicama. Pa ipak, mit i čovek nisu jedno te isto, i tokom decenija, ’Baskijat’ je postao sinonim koji ne uspeva da obuhvati celu njegovu ličnost. Njegovo poreklo se pretvorilo u mitologiju koja neprestano raste, i već odavno je trebalo da ga upoznamo kroz sve one višeslojne i moćne načine na koje se kretao kroz ovaj svet. To je naš cilj sa ovim filmom, i nismo mogle da zamislimo bolji dom od Netflixa, čiji globalni domet parira njegovom sopstvenom.“
Jedva čekamo da gledamo!
Naslovna fotografija: IFA Film / United Archives / Profimedia