S vremena na vreme se dogodi da na policama omiljenih knjižara ugledamo neki naslov i neko ime za koje smo uvereni da ćemo ga tek čuti sve češće i sigurno upamtiti. Ne događa se to često, da lampica tako jarko zasija i tvrdi da je u pitanju neko koga definitivno treba držati na radaru, ali utoliko je i značajnije kad se desi. Ovih dana to ime je Ana Miloš. Nedavno smo krstarili kroz novitete domaćih izdavačkih kuća, tražili naslove koji će nam ulepšati ovo proleće i po kojima ćemo ih pamtiti i tu se našla i njena nova knjiga „Kraj raspusta i druge priče“.
Anin pripovedni svet je svet junakinja. Snažnijih i slabijih, sa boljim i lošijim odlukama i izborima, ali je na neki način svaka priča priča o emancipaciji. Ali, kada Miloš govori o emancipaciji ona ne govori samo o musko-ženskim odnosima već o svemu onome što emancipacija znači. Oslobađanje od svake vrste zavisnosti, svih pritisaka, očekivanja, svih „trebalo bi“, „moraš“, „očekuje se“. Njene devojčice, devojke, žene su upečatljivi likovi, a priče u zbirci prikazuju isečke iz života, pokidane emotivne veze, međusobno nerazumevanje, međuljudsku tenziju i mnogo izgubljenosti koje u sebi nosi svako od nas. Zbog sjajne zbirke, neverovatnih likova, i mnogo iskrenosti, zato što je sveža snaga lokalnoj ženskoj autorskoj ekipi i novi glas koji ćemo rado čitati, Ana Miloš je naša Žena nedelje, i podelila je sa nama nešto više o „Kraju raspusta“, svojim junakinjama i koja je to jedna jedina reč koja opisuje njenu novu knjigu.
„Nedavno me je neka devojka pitala da objedinim sve priče iz zbirke “Kraj raspusta i druge priče“ u jednoj reči i bez preterano razmišljanja sam joj odgovorila – emancipacija.
Reč „emancipacija“ je do sad već izanđala, preterano je upotrebljivana i vezuje se, uglavnom, za žensku borbu prilikom osamostaljivanja od muškaraca. Junakinje priča u „Kraju raspusta“ su uglavnom to – junakinje; dakle devojčice, devojke i žene koje, češće neuspešno, pokušavaju da na različite načine dođu do osamostaljenja. Nisam želela da to nužno bude od muškaraca, već od sredine, porodice, od plemena, od običaja, od svega onoga što je nametnuto društvenim normama.
Da ne bude zabune, tradicija, običaji, socijalni status quo, itd. nisu loši sami po sebi, ali kad pokušavaju nekog da ograniče u želji da funkcioniše na način koji njoj/njemu odgovara, onda postaju neprijatelji protiv kojih treba ići svom snagom.
Rekla bih da junakinje i junaci mojih pripovetki u zbirci „Kraj raspusta i druge priče“ pokušavaju da dostignu emancipaciju kao neophodan korak u sazrevanju i boljem razumevanju samih sebe. Svi oni su, kao i mi, pod uticajem raznih sopstvenih ograničenja, a onda i tuđih (očekivanja, predrasude, zablude, nadanja…), tako da su katkad sami krivi ako ne uspeju da dosegnu to žarko željeno osamostaljenje, a ponekad je ono i nemoguće u određenoj situaciji“.