Serija „Black Mirror“ je jedan od onih naslova koji nas je, od kad je debitovao 2011. (da, iako je prva sezona bila praktčno juče, „Black Mirror“ postoji već 9 godina) potpuno raspametio i prikovao za ekran. Serija o svim mogućim, korisnim, iščašenim, izvitoperenim i čudnovatim pravcima u kojima tehnologija može da se razvija, da nam pomogne, odmogne, ili da nas kontroliše je u tom trenutku bila mahom skup neverovatno progresivnih i teško dostižnih ideja, gde smo u svakoj epizodi bili istovremeno oduševljeni i šokirani, a ipak imali i neki sasvim čudan blago neprijatan osećaj da ma koliko neverovatno bilo, možda ništa od ovoga nije toliko daleko i nemoguće. Kada je debitovala, živeli smo u entuzijastičnijem trenutku, i imali više optimizma po pitanju mogućnosti kako bi tehnologija mogla da preoblikuje, promeni i poveže svet u pozitivnom smislu.
Twitter i Facebook su uostalom bili vazda hvaljeni kao demokratska online mesta na kojoj svi imaju glas i koja mogu da pomognu da se sruše despotske vlasti, a Instagram je postojao samo da bi se shareovao neki sadržaj po sistemu “pogledajte ove lepe slike”. Manje od deset godina kasnije, Twitter je objektivno postao mesto u kojoj pored beskrajno zabavnog i pametnog sveta, ima i onih koji robotski precizno ne propuštaju ni jedan trenutak da iskažu svoje mišljenje, nekoga napadnu i javno “prozovu” i manje više se pretvorio u arenu za “borbe do smrti” rečima. Instagram je postao jedan od glavnih uzroka nesigurnosti i depresije i još nekoliko novostečenih dijagnoza XXI veka, a Facebook umešan u nekoliko kontroverzi od kojih je ona o krađi podataka možda i najveća. Uz činjenicu da ti podaci, između ostalog, odlaze u službu velikih kompanija koje nas potom beskrupulozno targetiraju ne bi li nam prodale svoje proizvode i usluge za koje znaju da su nam potrebni, ne može se reći da smo daleko od „Black Mirror“ scenarija.
Tužno i čudno, i na sve to smo se vremenom nekako i navikli, ali u novonastalom trenutku kada parkovima u Singapuru patroliraju bezglavi robot-psi koji se staraju o tome da su ljudi na bezbednoj distanci, a svi zbog prirode trenutne situacije, i generalno udobnosti života na klik, više živimo online nego u stvarnom svetu, pa je “viralno” najhit trend reč 2020, što u smislu virtuelnog što u pogledu pandemije, svest da na neki način stvarno već živimo Black Mirror je izraženija nego ikada pre. A uz to ide i pitanje, šta se događa sa najavljenom šestom sezonom, i da li nam je potrebna sada kada je praktično živimo u svakodnevici? Tvorac serije Charlie Brooker misli da nije. U nedavnom intervjuu je rekao da nije baš siguran da publika u ovom trenutku može da podnese još jednu sezonu. “Bio sam zauzet radeći stvari. Ne znam šta smem da kažem o tome šta radim i ne radim, ali u ovom trenutku mi se čini da sada nije momenat u kom možemo da stvaramo priče o društvu koje se raspada.” Nove epizode ostaju za neke razvedrenije dane, jer verovatno i sam Brooker misli da je sve ovo i više nego dovoljno. Želite 6. sezonu? Upalite TV, izađite napolje, čitajte vesti širom sveta, već je tu.
Dakle čekamo lepše, ušećeranije dane da bismo mogli da podnesemo distopiju, međutim, možda nam zapravo sada baš i najviše treba. Možda nam stvarno ne trebaju serije koje će da nam reše probleme, ulepšaju stvarnost, pomognu da se prosvetlimo i izgradimo bolji svet, već one koje nas jednostavno neće lagati o onome u kom živimo. Jer baš zbog takvih serija, nekih dobrih istraživanja svetskih stručnjaka i novinara, i nekoliko šokantnih ali i genijalnih dokumentaraca, postajemo malo svesniji mračne strane našeg tehnološki nadrogiranog sveta, malo manje optimistični po pitanju koliko nam zaista pomaže i rešava probleme, a koliko je bolja kao oruđe da stvori nove, i možda malo spremniji da se osvestimo i pokrenemo brzo.
