U savremenom svetu inkluzivnost, rasizam, seksizam i feminizam se postavljaju kao okosnice bilo kog razgovora, i manje više gotovo svaka tema uz pomen istih postaje instant osavremenjena. Beli, cis muškarci i žene, konačno prestaju da budu norma, stopa diverziteta na ekranu je ozbiljno porasla, pa je i film poput “Crnog pantera” dočekao da zaradi preko 700 miliona dolara i bude višestruko nominovan za Oskara. Pričamo puno na ove teme, trebalo bi i još više, radi se dosta, svet se jeste promenio. Međutim, sa ovakvom eskalacijom političke korektnosti i inkluzivnosti, nemoguće je ne zapitati se da li su baš svi potezi zaista iskreni i u korist predstavljanja marginalizovanih manjina, ili je to sjajan metod da se preko dominantne društvene ideje popularizuje i proda proizvod?
Što su problemi manjina (rasnih, kulturoloških, teritorijalnih, rodnih) akutniji u društvu, to se ta pitanja aktivnije potežu u medijima, i tu nema nikakvih dileme, jer o njima i treba da se priča. Problem pre leži u tome što kada se neko pitanje pojavi, lako postane trend – od prvih reakcija i argumenata na neku temu, stigne se do trendsetera i influensera koji takođe pričaju o tome, pa talas dodirne i gigante industrija, koji vide u kom pravcu vetar duva pa tako poviju grane i trude se da to isprate bez mnogo razmišljanja. Tako dobijemo situaciju u kojoj je H&M nedavno bio optužen za rasizam zbog fotografije crnog dečaka u dukserici na kojoj piše: ”The coolest monkey in the jungle.“ Da li su razmišljali uopšte o tome kako fotografija može da izgleda? Verovatno da ne. Verovatno možemo da ih krivimo za apsolutno glupe ideje, manjak kreativnosti, neznanje, nepromišljenost, nerazmišljanje ali da li je nužno u pitanju i rasizam, otvoreno je za debatu, no dobili su svoju dozu javnog kritikovanja. S druge strane, koliko god neki potezi bili nepromišljeni ili loše promišljeni, deluje kao da postoji i čitav niz onih večito spremnih da napadnu i optuže. Tom logikom, “odmah optuži”, se i Tarantino našao na udaru i optuženičkoj klupi zbog navodnog seksizma u svom najnovijem filmu zbog toga što Margot Robbie ima manje teksta od ostalih glumaca. Neko je čak i rangirao Tarantinove filmove redom, ne bi li dokazao da je on ultimativni seksista koji većinom zanemaruje žene u svojim filmovima. I onda dobijete neobičnu situaciju: Paul Feig je recimo režirao dva prilično beznačajna filma “Deveruše” i „Isterivači duhova” sa celokupno ženskom ekipom i instant postao slavljen kao feminista, dok je Tarantinov feminisitčki stav upitan samo zato što ima manje glumica. To što je u žanru kojim realno dominiraju muškarci, Tarantino napravio neke od jačih i upečatljivijih ženskih likova, činjenica da im poklanja veliku pažnju i to što ih tokom cele karijere neretko stavlja u glavne uloge i centar radnje (“Kill Bill”, “Jackie Brown”, “Otporan na smrt”) bez toga da su opsednute ljubavlju i tipovima, se očigledno ne računa. Tarantinove žene bez dvoumljenja jesu pravi feministički likovi, osim kad neko u svetlu opštih upiranja prstom ne želi da pokaže drugačije.
U tome je problem. Dosta lako se optužuje, a nedovoljno razmišlja i zapravo je sada lakše nego ikada, optužiti nekoga za seksizam, ageism, genderism, rasizam, kao i da postoji neka nevidljiva inkluzivna kvota koja mora da bude zadovoljena. A to samo vodi u drugu vrstu problema i kategorizacija, što nikada nije bila ideja. Veliki publicitet, skandali na ove teme, suđenja, sve to ukazuje na interesovanje što kao rezultat ima potražnju. A potražnji se mora izaći u susret jer je profit ipak najbitniji, zar ne? Tako, se korak po korak dolazi do toga da velike kompanije u novim projektima izražavaju svoju “društvenu zabrinutost” i aktivne političke stavove i počinje era rimejkova, spin-offova i udovoljavanja svima. Kultni filmovi i crtani filmovi izlaze opet, samo u savremeno poželjnom izdanju. Tako se recimo za rimejk “Male sirene” dosta govorkalo i da bi princa Erika mogao da igra azijski pevač. Mala sirena je crnkinja, Erik potencijalno Azijat, i sve je to super, samo što se veoma uporno nameće pitanje: da li su pozicije kompanija prema manjinama diktirane iskrenom brigom i željom za reprezentacijom, ili prosto željom za zaradom i opštim prihvatanjem?
Whitewashing (termin kada se ljudi drugih rasa i nacionalnosti zamenjuju belcima) je dugo bio realnost i ozbiljan problem, kako u Holivudu, tako i u advertajzingu, muzici i drugim industrijama, i nažalost, verovatno ni danas nije iskorenjen ali jeste u velikoj meri potisnut. Tim putem svakako da treba nastaviti i kreirati atmosferu koja iskreno stvara jednake uslove za sve ali to takođe može da se uradi i na drugačiji način. Recimo kroz potpuno novi sadržaj. Haile kao “Mala Sirena” je iskreno jedna od boljih vesti, ali bi možda još bolji vid reprezentativnosti bio da se veća pažnja pokloni nekim novim bajkama, i pričama, originalnom sadržaju sa drugih kontinenata, etno bajkama, kroz koje bi se druga kultura zaista upoznala i bila korak bliže izjednačavanju. Kompanije, u ovom slučaju Disney, pokušavaju da profitiraju na već poznatom imenu, kome će pridodati i dodatni sloj onoga što smatraju borbom za jednakost, umesto da kreiraju originalan sadržaj koji bi u more evropocentričnih priča i bajki ubacio nešto sadržajnije, kvalitetnije i iskreno inkluzivnije, kao što su to recimo uradili sa crtanim filmom “Moana” koji je u potpunosti posvećen polinežanskoj kulturi ili “Coco” koji otkriva meksičku kulturu i specifičnosti proslave Dana mrtvih.
