55,99% je srušilo diktatora: Film o najzanimljivijoj političkoj kampanji

U doba velikih prekretnica, za smernicama, poređenjima, pitanjima i odgovorima tragamo u umetnosti. Film može mnogo toga da nam ponudi i neretko su se reditelji i scenaristi bavili važnim političkim događajima svojih (ili tuđih) zemalja. U svetlu aktuelnih dešavanja, prisetili smo se ostvarenja No Pabla Laraina iz 2013. godine, koje se bavi prekretničkim referendumom u Čileu.

Radnja filma No smeštena je u Santijago 1988. godine, u trenutku kada autoritarni režim vojne hunte pod vođstvom generala Avgusta Pinočea traje već punih 15 mučnih i teških godina, uspostavljenih nakon nasilnog puča.

Uprkos višedecenijskom mraku diktature i političke represije, u društvu se pojavljuje prvi zračak nade za promene. Usled snažnog pritiska međunarodne zajednice, generalisimus Pinoče primoran je da raspiše opštenarodni referendum (plebiscit) na kom će se građani Čilea izjasniti o budućnosti njegove vlasti.

Pravila plebiscita uspostavljena su izuzetno jasno: ukoliko opcija „DA” odnese pobedu, Pinoče osigurava sebi novi mandat i ostaje na čelu države sve do proleća 1997. godine.

Sa druge strane, pobeda opcije „NE” označava kraj njegove autokratske vladavine u roku od godinu dana, utirući put ka održavanju slobodnih izbora i primopredaji vlasti novom predsedniku i parlamentu u martu 1990. godine.

U sklopu priprema za ovu presudnu političku kampanju, opozicioni blok okupljen oko opcije „NE” angažuje talentovanog i pragmatičnog stručnjaka za marketing i reklame, Renea Savedru (kojeg u filmu tumači Gael Garsija Bernal), i poverava mu ključnu ulogu direktora celokupne televizijske strategije i kampanje.

Film o snazi optimizma

Film No reditelja Pabla Laraina u velikoj meri koristi umetničku slobodu, stvarajući fikcionalnog protagonistu, reklamnog magnata Renea Savedru, koji u stvarnom životu nije postojao već predstavlja spregu više istorijskih ličnosti.

Savremenici i učesnici istorijskih događaja iz 1988. godine u vreme premijere pisali su se da je ostvarenje besprekorno prenelo klimu, napetost i duh tog vremena.

Vizuelna i dokumentarna autentičnost filma postignuta je nesvakidašnjim rediteljskim postupkom: čak trećinu celokupnog materijala čine stvarni arhivski snimci iz tog perioda: originalne televizijske vesti (što je dovelo do kurioziteta da se Avgusto Pinoče na odjavnoj špici navodi kao glumac koji tumači „samog sebe”) i političke reklame iz opozicione kampanje.

Kako bi novosnimljeni igrani delovi vizuelno „srasli“ sa autentičnim snimcima iz osamdesetih godina, Larain je ceo film snimao na starim, restauriranim Sony U-matic video-kamerama, čime je izbrisana granica između dokumentarnog i igranog.

Sa druge strane, politički aktivisti i direktni akteri istorijskog pokreta „NE” uputili su ozbiljne kritike na račun ovakvog filmskog prikaza. Oni ističu da se film bavi gotovo isključivo marketinškom stranom i televizijskim reklamama, čime je zanemarena prava, suštinska pokretačka snaga čitave kampanje – masovna terenska organizacija i mukotrpan rad aktivista na terenu.

Upravo je ta građanska mobilizacija uspevala da ubedi i registruje čak 7,5 miliona rezigniranih i apatičnih građana Čilea, koji su godinama živeli u ubeđenju da u uslovima diktature njihova glasačka volja ne može imati nikakav uticaj na ishode izbora.

U ključnom periodu od mesec dana uoči održavanja istorijskog plebiscita, opoziciona kampanja „NE” dobila je priliku da svake večeri zakupljuje 15 minuta u kasnom televizijskom terminima kako bi građanima predstavila svoje stavove i programe.

Radeći tajno za opozicioni blok, fiktivni junak Rene Savedra odvažno poziva političku koaliciju da napravi radikalan zaokret u komunikaciji. Njihova pređašnja strategija zasnivala se na mračnim, potresnim i teškim dokumentarnim prikazima koji su građane iznova podsećali na godine represije, patnji i zločina pod Pinočeovim režimom.

Njegov stav je bio vrlo jasan: takve mračne slike „ne prodaju proizvod” jer izazivaju strah i rezignaciju. On tvrdi da su narodu Čilea umesto prošlih trauma hitno potrebne radost, optimizam i vizija svetlije budućnosti.

Na osnovu te filozofije, kreira afirmativnu poruku, praćenu zaraznom, lako pamtljivom muzičkom špicom (jingle). Film u potpunosti koristi autentične snimke istorijske televizijske kampanje „NE”, koja po svojoj estetici podseća na poletne i šarene reklamne spotove za Coca-Colu iz sedamdesetih godina.

U tim spotovima predstavnici najrazličitijih slojeva društva – od studenata i fabričkih radnika, do čitavih porodica i uličnih zabavljača – sinhronizovano plešu, smeše se i pevuše o tome kako je sreća i sloboda konačno na putu ka Čileu.

Reditelj filma Pablo Larain ističe da je u toj jednostavnosti ležala najveća snaga. Umesto teške političke retorike, kampanja je ponudila svetlu, vedru sliku budućnosti. Iako je u vreme ovih događaja 1988. godine imao svega 12 godina, Larain se jasno seća snažnog uticaja koji je ova kampanja ostavila na čileansko društvo.

On opisuje tadašnju atmosferu u zemlji represivan ambijent u kom se teško disalo. Upravo zbog toga, iznenadni pojavak tima kreativnih ljudi iz sveta marketinške industrije delovao je gotovo čudotvorno – prekinuli su višedecenijsku atmosferu straha i uneli potpuno nov duh, energiju i optimističnu perspektivu u čitavu naciju.

Šta se zapravo desilo na referendumu?

Kako piše Foreign Policy Blog, istorijski 5. oktobar 1988. godine doneo je nezabeležen odziv birača u Čileu – čak 97 procenata registrovanih građana izašlo je na birališta. U ranim večernjim satima, vojni režim je pokušao političku manipulaciju objavljivanjem lažnih i nekompletnih rezultata koji su opciju „DA” (ostanak Pinočea na vlasti) prikazivali u ubedljivom vođstvu.

Međutim, kako su stvarni izborni zapisnici pristizali sa terena, prevara je postala neodrživa, pa su vlasti naprosto obustavile dalja prebrojavanja i saopštenja. Konačni zvanični rezultati otkrili su ubedljivu pobedu opozicije: opcija „NE” osvojila je 55,99% glasova, dok je diktatorska opcija ostala na 44,01%.

Iako su izborni rezultati bili poražavajući za režim, prvobitni scenario Pinočeovih snaga predviđao je izvođenje pristalica na ulice radi proslave lažirane „pobede”. U samom filmu primetna je scena gde policijske patrole iznenada nestaju sa ulica Santijaga – klasičan zloslutni znak u uslovima diktature koji obično otvara prostor režimskim paramilitarnim grupama da izazovu nerede i uvedu haos.

Ipak, tenzije su presečene zahvaljujući nacionalnoj policiji (Carabineros), koja je neočekivano odbila Pinočeovo naređenje i zadržala striktnu zabranu uličnih okupljanja i demonstracija za sve strane.

Iza zatvorenih vrata predsedničke palate La Moneda, diktator Pinoče doživeo je napad besa i u 1:00 ujutru sazvao vanredni sastanak vojnog vrha koji je činio vladajuću huntu. Njegov plan bio je da ih natera da potpišu već pripremljene dekrete o uvođenju vanrednog stanja i slanju tenkova i armije na ulice kako bi se poništio narodni izbor.

U završnici Larainovog filma prikazani su stvarni arhivski snimci iz te noći: komandant ratnog vazduhoplovstva, general Fernando Matei, pri ulasku u palatu pred novinarskim mikrofonima izgovara istorijsku rečenicu: priznaje da je opcija „NE” pobedila na izborima. Iako to ne izgovara sa oduševljenjem, njegova javna potvrdna reč bila je jasna poruka da vojni vrh više ne želi da slepo prati diktatora. Kada im je Pinoče ponudio vanredne dekrete, generali su jedan po jedan, predvođeni Mateijem, izgovorili: „Ne.”

Generali su bili pred teškim izborom. Iako nisu imali ideoloških problema sa samom vojnom diktaturom čiji su deo bili, morali su da se suoče sa istinom: plebiscit je dokazao da režim nema većinsku podršku naroda za koju su verovali da postoji zbog ekonomske stabilnosti.

Takođe, politička situacija više nije bila nalik onoj iz 1973. godine kada je zbačen Salvador Aljende – više nije bilo ekonomske paralize niti opasnosti od građanskog rata kojom bi opravdali tenkove na ulicama. Opozicija, predvođena umerenim demohrišćaninom Patrisiom Ajlvinom, nije bila nikakva radikalna marksistička gerila.

Od generala se tražilo da izazovu masovno krvoproliće i potencijalno gurnu zemlju u građanski rat samo zato da bi 73-godišnji diktator ostao na vlasti narednih osam godina.

Odgovor na pitanje ko je zaustavio krvoproliće višeslojan i složen: to su bili kreativci i marketing stručnjaci koji su napravili vedru i optimističnu TV kampanju; aktivisti i terenski radnici koji su obišli svaki komšiluk i ubedili 7,5 miliona ljudi da se registruju; obični građani Čilea koji su uprkos strahu izašli na birališta verujući u promene.

I na kraju, bila je to i grupa vojnih generala koja je, u ključnom istorijskom momentu, imala dovoljno razuma i integriteta da odbije naredbu za masovno krvoproliće koje se više ničim nije moglo opravdati.

Iako je nemoguće izdvojiti samo jedan presudan faktor (pri čemu same TV reklame sigurno nisu na vrhu te hijerarhije), jasna je istorijska pouka: da je samo jedan od ovih elemenata izostao, mirni prelazak Čilea u demokratiju verovatno ne bi bio moguć.

Međutim, reditelj Larain napominje da je Pinoče ostao na vlasti kao vrhovni komandant čileanske vojske, kao i da je postao doživotni senator. Bio je izručen iz Londona kako bi mu se sudilo za kršenja ljudskih prava, utaju poreza i proneveru.

Ali njegovi advokati su ga spasili odlaska na sud, tvrdeći da pati od „blažeg oblika demencije”. Pinoče je preminuo 2006. godine u 91. godini.

„Umro je a da nikada nije kročio u sudnicu, i to kao milioner. Zato je to prilično tužno, jer pravdu zapravo nikada nismo dostigli. A većina ljudi koji su zapravo ubijali i mučili druge u mojoj zemlji i dalje slobodno šeta ulicama. Zbog toga je ovo pitanje, celokupno pitanje kršenja ljudskih prava, i dalje… otvorena rana“, rekao je reditelj za NPR.

Naslovna fotografija: Canana Films / Programa Ibermedi / AFP / Profimedia