50 godina od filma koji je predvideo modernu usamljenost
Ko bi bio Trevis Bikl danas?
Povezano
Kultni film Martina Skorsezea, Taxi Driver, premijerno je prikazan 1976. Pola veka kasnije, film je relevantniji nego ikada.
„Danas ih zovemo incelima. ‘Incel’ tada nije bio pojam, ali to su momci koji su usamljeni, koji sebe vide kao nesposobne da uspostave kontakt sa ženama, nose potisnut bes i prezir, i zamišljaju neku vrstu veličanstvene, transcendentne transformacije kroz nasilje“, govori danas Pol Šreder, koji je napisao scenario za Taxi Driver.
Film u kojem glume Robert De Niro, Džodi Foster, Harvi Kajtel i Sibil Šepard, predstavlja remek-delo urbane otuđenosti. Prati Bikla, usamljenog, mentalno nestabilnog veterana iz Vijetnamskog rata koji radi kao vozač taksija u Njujorku. Uznemiren kriminalom, korupcijom i moralnim propadanjem koje vidi oko sebe, razvija opasan „kompleks spasitelja“.
Šreder nije pogledao nijedan film sve dok nije imao 17 godina. Zatim je postao filmski kritičar magazina New Yorker. Međutim, sa 26 godina prolazio je kroz težak period i napisao je Taxi Driver kao oblik samoterapije.
„Izgubio sam posao, napustio suprugu, ostavio devojku zbog koje sam napustio suprugu, nisam imao gde da živim, mnogo sam pio, živeo sam u svom automobilu i imao pištolj u kolima. To je trajalo nekoliko nedelja“, otkrio je za The Guardian.
Jednog dana, Šreder je osetio bol u stomaku, otišao u hitnu i otkriveno mu je da ima krvareći čir. Imao je 26 godina.
„U bolnici mi je došla slika taksija i rekao sam: ‘To sam ja: ja sam momak zatvoren u žutoj kutiji koja pluta u kanalizaciji, koji izgleda kao da je okružen ljudima dok je potpuno sam. Dok su drugi u to vreme povezivali taksiste sa pričljivim, prijateljskim tipom ličnosti, ja sam u Taxi Driver video srce i dušu romana Zapisi iz podzemlja Dostojevskog“, objasnio je Šreder.
Pre nego što je počeo da piše, ponovo je pročitao dela Žan-Pola Sartra i Albera Kamija.
„Hteo sam da uzmem lika,koji je postojao u evropskoj i američkoj književnosti – to je čovek podzemlja, egzistencijalni heroj – i prenesem ga na film“, kaže Šreder.
Šreder je ponudio scenario reditelju Brajanu De Palmi, koji ga je prosledio Skorsezeu. Režiser je odmah poverovao u priču i čak video sebe u heroju filma.
Premijera filma na Filmskom festivalu u Kanu 1976. izazvala je zvižduke i nekoliko napuštanja projekcije. Dramski pisac Tenesi Vilijams, tadašnji predsednik žirija, rekao je: „Filmovi ne bi smeli da nalaze uživanje u prolivanju krvi i zadržavanju na strašnim okrutnostima kao da smo u rimskom cirkusu.“
Džodi Foster se priseća da su se, osim na konferenciji za štampu, Skorseze i De Niro sklonili u svoje hotelske sobe, zabrinuti da će svima film biti odvratan. To je ostavilo mladu Foster, koja je govorila francuski, da daje intervjue medijima. Ipak, Taxi Driver je osvojio najprestižniju nagradu Kanskog festivala, Zlatnu palmu.
Film o izolaciji u savremenom svetu
Skorseze je nakon ostvarenja Taxi Driver snimio mnoge mračne filmove o nasilju i emocionalnoj patnji, ali nikada nije uronio u ponore duše kao što je to učinio sa Trevisom Biklom (De Niro). Na više načina, prikaz usamljenih ljudi, progonitelja, mržnje i osvete učinio je Taxi Driver jednim od najproročanskijih priča u poslednjih 50 godina.
Koliko god njegovi postupci i misli bili odvratni, ne možete a da ne sažalite na slomljenog čoveka, kao što je Trevis. S druge strane, nikada društvena otuđenost nije izgledala tako prelepo kao u Taxi Driver-u, što je zasluga direktora fotografije Majkla Čepmana.
Vizuelni jezik filma predstavlja upečatljivu mešavinu tipične sirovosti sa noćnom, halucinogenom distorzijom stvarnosti koja odražava iskrivljeno stanje svesti Trevisa. Kad god se mračni saksofon Bernarda Hermana čuje preko Trevisovih scena, film vas uvodi u potpuno drugu dimenziju.
„Kao što sada, tragično, znamo, norma je da je svaka druga osoba poput Trevisa Bikla,“ rekao je Skorseze za GQ 2023. godine.
Pojava incel kulture, Red Pill pokreta i manosfere to dokazuje. Trevis je personifikovao internet mnogo pre nego što je iko imao računare, a dubine društvenih mreža i online komunikacije odražavaju njegovu usamljenost, potisnuti bes i melanholiju.
Opšti osećaj očaja i beznađa koji prožima svakodnevni život tera današnje usamljenike poput Trevisa Bikla da pribegnu drastičnim merama. Nisu samo zapostavljeni autsajderi ti koji pokazuju ovako toksično ponašanje; i najmoćniji politički lideri i korporativni vladari koriste zastrašivanje koje podseća na Trevisov opis „smeća“ i „otpada“ koji hodaju ulicama. Skorseze i Šreder su zavirili u budućnost istražujući najmračnije manifestacije ljudskog stanja – a ispostavilo se da je ono što su videli postala naša realnost.
Naslovna fotografija: Columbia Pictures/All Film Archive / Mary Evans Picture Library / Profimedia