Naši filmovi, naša osećanja: Srpski naslovi koje Gen Z nosi u sebi

Za Generaciju Z, domaći film nikada nije bio samo umetnost, on je bio tapet pozadine i priča o odrastanju. O životu smo učili iz filmova koje smo gledali na RTS-u, u bioskopu s roditeljima, na piratskim DVD-ima u dnevnoj sobi. Ti filmovi su nas učili kako izgleda prva ljubav, kako izgleda kad porodični ručak ode u haos, kako se nosiš s realnošću ako si „klinac iz kraja“ i koje sve nevaljale stvari rade tvoji roditelji. Neki su bili naivni, neki urnebesni, a neki su ostali urezani u pamćenje jer su tačno znali kako se osećamo.

Mi nismo anđeli 2 (2005)

Prvi film je klasik, ali drugi deo je onaj koji se gledao u bioskopima dok je Gen Z imala tačno onoliko godina koliko ima lik iz filma. Anđeo i Đavo koji šapuću na rame tinejdžerki, metafora koja se istog trenutka urezala u kod jedne generacije. Ovo je bio film o zbunjenosti, identitetu, prvom seksu i neshvaćenosti, ali zapakovan kao pop komedija. I bio je potreban jer je za početak dao dozvolu da se o svemu tome javno priča bez zadrške.

Montevideo, Bog te video (2010)

Kada se ovaj film pojavio, bio je možda najveći bioskopski hit koji je generacija Z videla, bio je društveni događaj broj jedan u svim gradovima. Odlazak u bioskop na Montevideo bio je ekskurzija, izlazak, praznik za oči. Glumci su postali idoli, a retro Beograd odjednom kul. Film je ponudio romantizovanu prošlost, u vremenu kada su se mladi tek suočavali s realnošću tranzicije i hroničnog pesimizma. Montevideo je bio film koji je rekao: verujemo u nešto i to nije mala stvar.

Lajanje na zvezde (1998)

Iako snimljen pre nego što je većina Gen Z rođena, ovaj film je ušao u njihove živote na talasima televizijskih repriza i roditeljskih nostalgičnih uzdaha. I ostao je – zauvek. Jer svi sanjamo o Mileni, svi znamo bar jednog Limenog, svi se sećamo prve školske simpatije, maturskog plesa i osećaja da je svet šansa koja se čeka da te pogleda. Ko nije naučio najbitnije rečenice iz filma, nije bio dovoljno kul. I tako je Gen Z odlučila da i dan danas pravi mimove, klipove i raduje se ostvarenju i vremenu o kom nisu imali prilike da svedoče.

Mala noćna muzika (2002)

Film koji se gledao nedeljom popodne, možda čak slučajno, ali koji te nije puštao danima. Prvi film koji je pokazao da porodica može da bude disfunkcionalna, ali opet voljena. Da roditelji nisu samo roditelji, već ljudi. Da smeh i tuga mogu da postoje u istom kadru. I da odrasli život nije bajka, ali možda nije ni noćna mora. Samo… kompleksan. Gen Z je taj sloj razumela i bez objašnjenja, na sreću ili na žalsot.

Ivkova slava (2005)

Postoje filmovi koje ne gledamo zbog radnje, već zbog osećanja koje bude. Ivkova slava je takav film. Gledali smo ga s porodicom, jeli sarmu, smejali se Glogovcu i uvek znali šta sledi i upravo zato nam je prijao. Za Gen Z je ovo bio možda prvi dodir sa narodnim duhom, tradicijom i slavskim haosom koji nije predavanje, već priča i to na ne krindž način. I zato je ovaj film uvek tu negde, kao šporet na drva u detinjstvu.

Pljačka trećeg rajha (2004)

Za sve one koji su odrasli u kući u kojoj se citira svaka replika iz domaće komedije, ovaj film je bio svetinja. Gen Z je rasla u periodu kada su „klasične“ komedije još imale snagu da okupe tri generacije pred ekranom i Pljačka trećeg rajha je bio jedan od poslednjih takvih filmova. Vrhunac: trenutak kad shvatiš da komedija može da bude i pametna i urnebesna u isto vreme. Trenutak kada shvatiš da je tvoj narod posebno dovitljiv, duhovit i simpatičan.

Mi nismo anđeli 3: Rokenrol uzvraća udarac (2006)

Nije važno da li je bio kvalitetan kako mnogi spekulišu do danas, važno je šta je značio. Anđeli 3 su bili prvi bioskopski izlazak za mnoge pripadnike Gen Z. Tada smo prvi put osetili kako izgleda gledati film sa društvom, pa posle komentarisati, pa deliti fore u školi. I to iskustvo se računa. Više nego kritika. Bar kod nas…

Kad porastem biću Kengur (2004)

Za kraj, klasik koji ste svi očekivali da se nađe na listi. Ovaj film nije bio za decu. Ali smo ga gledali. I sve nas je formirao. Naučio nas je da je kraj sveta možda u kraju u kom si odrastao, da je smisao u kafi s komšijom, i da humor može biti gorak kao rakija u subotu ujutru. Gen Z se u ovom filmu prvi put prepoznala kao deo neke cinične, ali nežne urbane zajednice. I zato se i danas citira, neumorno…

Foto: IMDb