Svake godine se pojavi taj jedan film, koji je nemoguće izignorisati jer odjednom kao da svi samo o njemu pričaju. Kako se čini, trenutno je to “Palm Springs” i iako mi ovih dana ništa ne drži pažnju i to u toj meri da sam bila odlučna da i ne gledam apsolutno ništa, estetika covera, boje i bazen su učinili svoje. Dap, roze i veštačko bazensko plavetnilo je dovoljno da se predomislim, i ne, nemam ništa da kažem u svoju odbranu.
Kada sam počela da gledam film, uvodni kadar mi je bio toliko čudan za ono što sam očekivala da sam morala da proverim da ne streamujem nešto pogrešno, što me je dovelo na pravo pitanje a to je šta ja uopšte očekujem? Osim toga da ima prelep font na coveru koji me je iz bog-te-pita-kog razloga podsetio na “True Romance” (što je bilo dovoljno da mu dam priliku) o plotu zapravo ne znam ništa. Uvod, dakle, prilično čudan, sa kozom, zemljotresom i zemljom koja puca ali ubrzo i zadobija neki smisao. Ubrzo i kontam da je u pitanju “Dan mrmota” tip zapleta i iako mi je sve u neku ruku simpatično postajem sumnjičava jer takvi zapleti imaju dobre i loše strane. Nije da mi nije zanimljivo ali nije ni da ne može da omane skroz. Ipak, nastavljam dalje i posle čudne scene seksa, negde u pauzama između oduševljenja, i polusmorenog dopunjavanja činije sa sladoledom, ispostavlja se da imam baš dosta misli koje mi prolaze kroz glavu.
Scena venčanja me je podsetila na to koliko mi je sličnih događanja iskliznulo ove godine, i koliko me malo strah da neću uspeti da umirim sve svoje prijatelje koji su se radovali svom “velikom danu” kada se obrne još jedan krug pomeranja datuma. Sa maja na oktobar sa oktobra na 2021. ili datum nepoznat. Podsetilo me doduše i da mi baš nedostaje takvih pravih pravcatih okupljanja, i da jedva čekam da se svi opet družimo, grlimo i igramo, bilo na svadbama ili žurkama. To sam potvrdila i kada je scena venčanja počela da se ponavlja u nedogled a moji napadi sentimentalnosti bivaju jednako česti kao odlasci Cristin Milioti ka šanku. Stišalo se jer sam se prisetila i svih pogrešnih puteva kojim takvi skupovi mogu da krenu. Pijani gosti, grozni govori, atenšn frikovi, histerične mlade. Svačega ima. Ono čega definitivno nema su tipovi kao što je Andy Samberg. Što me vraća na misao kojom sam zapravo otvorila film a to je: “Ja se izvinjavam ali od kada je Samberg ovako sladak?”. Nisam našla odgovor na to pitanje, ali sam prilično uverena da je to do “zero fuks given” stava kojim vajbuje. Nego, da se vratimo na ponavljanje u nedogled.
Nakon prve večeri gde su se Cristin (koja igra najstariju i “najproblematičniju” mladinu sestru) i Andy (dečko druge mladine sestre) upoznali, ispostavlja se da će ovaj dan da se ponavlja iznova i iznova i iznova do… pa kako stvari stoje zauvek. Kako je Andy objasnio Cristin koju je neplanirano uvukao u loop prokletstva koje on živi, “u pitanju je jedan od onih beskonačnih vremenskih loopova za koje si možda čula” i ne postoji način da se zaustavi. Cristin nije baš sasvim uverena da li je čula ili ne, ali zna da joj se ne dopada. Ja sa druge strane, ne da sam čula nego sam ubeđena da živimo u jednom i još uvek pokušavam da provalim foru gde je escape dugme za ovo u šta smo upali. Gledam dalje jer kako mi se čini na istoj smo strani i svi se pitamo gde je izlaz. Cristin pokušava da vožnjom do Teksasa nadmudri loop. Teško, jer čim zaspi gde god da se nađe, vraća se na jutro venčanja. Odatle radnja kreće gore dole, na momente beskrajno zabavna na momente monotona.
Mnogo različitih scenarija, jedno barem pet pokušaja da se razbije loop, i nekoliko samoubistava koji resetuju sve, jedna ozbiljna svađa, barem dva velika razočaranja, jedan predivan momenat u kom se Samberg i J. J. Simmons (prelepo iznenađenje, iako pokušava da ubije Samberga) beskrajno dobro zabavljaju, jedna jedina havajska košulja iz koje Andy ne izlazi (i što je najgore stoji mu) i mnogo mnogo situacija koje nikada u životu nisam pomislila da želim da gledam ali su se desile. I bile beskrajno nežne i prijatne. Kao recimo kada se Cristin i Andy nadrogiraju i vide dinosaruse, ili Cristin i Andy dok tetoviraju dick tetovaže jedno drugom, ili Cristin i Andy upadaju u pljačkaškom stilu u obližnji bar u gotovo identičnim teksas autfitima (koji je btw dosta dobar, kao i mnogo ostalih koje Cristin nosi, iako su mi bunde prilično neobjašnjive na milion stepeni u Palm Springsu ali istovremeno i prefashion) samo da bi otplesali koreografiju.
I tu dolazimo do glavne misli. Neka sam kliše najklišastiji ali kako mi je nedostajala hemija na ekranu! I koliko mi samo nedostaju romantične komedije! I romantika uopšte. I hemija! I to tako da se smeškaš a ne znaš zašto. I da, slažem se sa svima koji će to reći, nije ovo legenda kinematografije, niti filmsko ostvarenje koje menja život ali to je i potpuno nebitno jer je malo magije koja je potrebna. A zapravo nije ni da ne menja.
U jednom trenutku J. J. Simmons kaže Andyju “Pronađi svoj Irvin” (Irvin – grad u kom on živi i vodi dosadan život ali u kom uživa) ohrabrujući ga da pronađe život kojim je zadovoljan, sve i da svaki dan mora da se budi u istom. Život gde mu je sasvim okej da svaki dan bude isti, jer je svaki kao takav prelep. I ne moram da vam kažem šta je to za Andyja, verovatno i pretpostavljate, ali se meni malo plakalo jer pojma nemam gde bih to bila najsrećnija da moram svaki dan da se budim i znam da nema dalje. Da je ovo taj jedan dan mog života da li bih bila zadovoljna? Da je to sada sada da li bih bila okej sa tim? Šta bih uradila da mogu da uradim sve bez ikakvog razmišljanja o sutra, jer sutra ne postoji? I zašto ne mogu? Nemam pojma, ali sam omiljene magične delove pustila još jednom. I zapisala belešku samoj sebi. Pronađi svoj Irvin.