Vladimir Tagić o tome kako je nastao film Yugo Florida

Jedan od najiščekivanijih filmova na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu bio je Yugo Florida, reditelja Vladmira Tagića, između ostalog i zbog toga što je ovo prvi dugometražni igrani film reditelja čije su dosadašnje serije ostvarile ogroman regionalni, ali i svetski uspeh – Jutro će promeniti sve, Deca zla, Sablja. Redovan gost SFF-a, ovog puta u Sarajevo dolazi sa intimnom pričom o ocu i sinu, koja je nastala na temeljima njegove lične istorije.

Sa Vladimirom razgovaramo za vreme festivala, pre odgledanog filma, u želji da saznamo sve o procesu snimanja Yugo Floride i kako je bilo režirati film nakon godina rada na serijama.

Kada se rodila ideja za film?

Pre ovog filma imao napisao sam 2-3 scenarija za dugometražne filmove, koji se iz nekog razloga nisu desili, a o ovoj priči sam krenuo da razmišljam, kao i da je pišem, 2018. Donekle je inspirisana mojim životom, odnosno mojim odnosom sa ocem, koji se nekoliko godina pre toga razboleo i prošao kroz tešku finalnu fazu života, a koja je za mene predstavlja formativni period. Bio je to trenutak u kojem se moje detinjstvo završilo – smatram da svako od nas postaje čovek, odnosno prestaje da bude dete, u trenutku kad izgubi nekog od roditelja. On i ja imali smo jedno specifično putovanje – gde sam ja njega vozio kolima jer je želeo da se u jednom trenutku ispovedi, iako je celog života bio ateista, i to putovanje je bilo i smešno i tužno u isto vreme – nas dvojica smo bili zarobljeni u tim kolima i nešto smo se non -stop svađali, ali se i smejali, šalili, a vozili smo potpuno neispravan auto, jugo, koji nam je zadavao neverovatne muke. Kad sam kasnije to prepričao nekim svojim prijateljima, toliko su emotivno doživljavali sve to, i mnogi od njih su bili u fazonu da o tome treba da snimim film. Tako je i bilo.

Jasno je zašto Yugo, a otkud Florida?

Tako se zove model automobila – yugo florida. Ime mi je bilo zanimljivo i zbog toga što taj auto predstavlja spoj dve potpuno nespojive stvari, Jugoslavije i Floride, i u tom spajanju ima nečeg apsurdnog, smešnog i tužnog. Ujedno je i dobra metafora za tužne i pomalo smešne živote glavnih junaka filma.

Ovo je tvoje prvo dugometražno igrano ostvarenje, da li je ujedno i najteži poduhvat, s obzirom na to u kojoj meri je i lično?

Jeste. Iz više razloga. S jedne strane zato što je ličan i zato što je prvi film – prvi film uvek nosi posebnu vrstu očekivanja i težine. S druge strane, bilo je zahtevno i zbog toga što sam prvi put režirao sam. U serijama Jutro, Deca zla i Sablja, sarađivao sam sa kolegama rediteljima, u koje sam mogao da se uzdam dobijam podršku, proveravam ideje. Naravno, i na ovom filmu sam se oslanjao na kolege – na direktora fotografije Aleksandra Karaulića – prijatelja, druga i kolegu sa kojm sam radio i Jutro, kao i na producentkinju Mariju Stojanović. Napravili su fantastičan posao. Tu su i neki ljudi sa kojima sam prvi put radio, a koji su takođe uradili fantastičan posao i sa kojima planiram da nastavim da radim, kao što su Dragana Baćović, scenografkinja, Lidija Andrić, kostimografkinja, Dragan Bojan Petrović – montažer, Milan Ramšak Marković, scenarista, koji je sa mnom pisao Jutro. Tu su i sjajni glumci…

Da li si organizovao kasting za glavnu mušku ulogu ili si od početka znao da će sina igrati Andrija Kuzmanović?

Imali smo kasting i dugo nisam mogao da donesem odluku ko treba da igra sina, zapravo ni mnogo pre nego što sam zvao ljude na kasting. Mislim da je to jako teška uloga, nezgodna – kad imate glavnog junaka koji je u svakoj sceni, u svakom kadru i kad ne postoji ništa što je van njega – mi ceo film gledamo kroz njegove oči… Pritom to je čovek koji ne priča previše, vrlo je sveden i ne komunicira jasno ono što oseća i vi ne znate do kraja šta je njegov problem, to je ogroman izazov za glumca, a i za mene kao reditelja. Dugo sam razmišljao ko bi mogao da ga igra, a onda sam krenuo da radim kasting, da bi mi u jednom trenutku sinula najneočekivanija moguća ideja, zato što je Andrija sve suprotno od onoga što predstavlja taj lik, to kako je napisan. Mislim da ranije nisam ni razmišljao o njemu jer sam smatrao da se sve što je napisano pomalo kosi sa Andrijinim bićem. No, upravo u tome što je on potpuno drugačiji od lika koji je napisan tako kako je napisan, te u tom sukobu između glumca i lika koji treba da tumači, nastaje nešto strašno autentično i zanimljivo, uzbudljivo za gledanje. Mislim da je odabir Andrije za ulogu sina bila najbolja moguća odluka.

A Nikole Pejakovića za lik oca?

Kada je u pitanju lik oca, nisam radio kasting. Odabir glumca bio je dug proces samopromišljanja o tome ko treba da igra oca i razni glumci su mi prolazili kroz glavu, a onda se rodila ideja da to treba da bude Pejaković. O liku oca sam najviše razgovarao sa producentkinjom Marijom Stojanović. U jednom trenutku sam joj polustidljivo pomenuo Koljino ime i ona je rekla da joj se to baš dopada, da je ideja super. Nikola je napravio nešto što je, rekao bih po svom osećaju, potpuno neverovatno, posebno. Mislim da je on za lik oca bio jedina ispravna odluka.

Možeš li kao neko ko je do sada u ulozi reditelja bio potpisivan uglavnom na serijama, a sada i na dugometražnom filmu, da napraviš razliku između ta dva procesa – režiranja serija i režiranja filma?

Razlike su sve manje, u smislu da se način na koji danas razmišljamo o serijama mnogo približio filmu. Ranije su te razlike bile veće. U nekom praktičnom smislu, serije se možda brže prave. Postoji i opasnost da ćete radeći ih imati manji stepen umetničke slobode, da se gubi autorstvo, autentičan pogled na svet, što se u filmu još uvek drži. Serije imaju tendenciju da se proizvode, no ja sam imao ogromnu sreću da radim na serijama sa kojima to nije bio slučaj, u kojima sam mogao da, zajedno sa ostalim autorima, zadržim umetnički integritet i da radimo stvari onako kako mislimo da je najbolje za kvalitet same serije, bez povinovanja zakonima tržišta. U kreativnom smislu, serije se i dalje proizvode po zakonitostima koje su jasne, aristotelovski postavljene, a u filmu težite da te zakonitosti srušite i pronađete načine u kojima će vaš film biti formalno, strukturalno, idejno drugačiji, neponovljiv, jedinstven.

Kako bi opisao proces nastajanja filma Yugo Florida?

Bila je to moja psihoterapija. Kroz proces tog filma išao sam sam sa sobom na terapiju i vodio neku vrstu dijaloga, pokušavajući da pomognem sebi i prebrodim jedan toliko dramatičan trenutak u svom životu. Proces kroz koji sam prolazio dok sam pravio ovaj film bio je katarzičan i nadam se da će kroz isti proces prolaziti i gledaoci.

Da li već radiš na sledećem filmu?

Da, napisao sam scenario. Pošto je prvi film posvećen mom ocu, odnosno mom odnosu sa ocem, u narednom filmu će glavne junakinje biti moja majka i moja sestra. Prvi film je o dva muškarca, ocu i sinu, drugi film biće o dve žene, majci i ćerki.

Za kada je planirana distribucija filma Yugo Florida u domaćim bioskopima?

Nadam se do kraja godine, ali to još uvek ne znam tačno jer sve zavisi od toga da li će se i koji festivali desiti do kraja godine u Srbiji. Vidite i sami kakva je situacija u u društvu u ovom trenutku, sve je izuzetno nestalno i nestabilno, samim tim ni mi ne znamo datum premijere. Nadam se da ćemo ga do kraja godine prikazati u domaćim bioskopima.

Fotografije: Sarajevo Film Festival – Obala Art Centar, SFF Promo

BURO. Srbija i ove godine donosi ekskluzivne priče sa 31. Sarajevo Film Festivala – a podršku nam pružaju naši partneri: Plazma, Grand kafa i UNIQA osiguranje.

Sigurnost, podrška, poverenje i ljubav prate nas iz bezbrižnih dana detinjstva u sve dane koje živimo i one koje tek čekamo, a na Sarajevo Film Festivalu – koji slavi ljubav u svakom kadru – Plazma je naš prijatelj i saputnik na tom putu.

Kafa u Sarajevu je više od napitka – deo je identiteta grada, simbol topline i zajedništva u kojem se prepliću tradicija i savremeni način života. Kao jedan od glavnih sponzora Sarajevo Film Festivala uz Grand kafu sve nas spaja i miris i ukus i uživanje u dobrom filmu. 

UNIQA osiguranje, glavni sponzor i zvanično osiguranje 31. Sarajevo Film Festivala, podržava umetnost koja spaja ljude i inicijative koje inspirišu, slavi film i trenutke koji se pamte.