Memoari: Žanr stariji od romana

Živimo u vremenu kada se veliki deo naših života odvija kroz pažljivo sređene fotografije koje postavljamo onlajn. Društvene mreže često prikazuju one najbolje trenutke, dok nesigurnosti, greške i neuspesi ostaju duboko skriveni. Najbolji memoari rade upravo suprotno.

Oduvek smo bili fascinirani životima drugih ljudi, to što čujete tračeve oko vas nije ništa novo. Mnogo pre nego što su nam dokumentarci, podkasti, rijaliti programi i društvene mreže omogućili da zavirimo u svakodnevnicu potpunih stranaca, ljudi su tražili priče koje nam pomažu da razumemo šta znači čovek. Radoznalost je jedna od naših najstarijih osobina, a memoari je zadovoljavaju na poseban način. Oni nam omogućavaju da zavirimo u tuđa sećanja, i to ne kao posmatrači sa distance, već kao saputnici koji zajedno za autorom prolaze kroz detinjstvo, selidbu, ljubav, gubitke, pobede i poraze.

Na prvi pogled, memoari mogu delovati kao žanr rezervisan za prave ljubitelje književnosti.

Često se nalaze u delu biblioteke posvećenoj publicistici, kategoriji koju mnogi povezuju sa istorijskim knjigama, biografijama, i neretko stručnom literaturom. Međutim, dobar memoar ima mnogo više zajedničkog sa odličnim romanom nego sa dokumentarnom knjigom. Ima glavne likove, sukove, preokrete, atmosferu i iskrene emocije, s tom razlikom što sve što čitamo se zaista dogovodilo.

Memoari vs autobiografije

Ono što je uvek najteže objasniti jeste koja je razlika između memoara i autobiografije, jer mnogi ljudi koriste oba pojma kao sinonime, ali između njih postoji važna razlika. Autobiografija uglavnom pokušava da obuhvati čitav život jedne osobe, od detinjstva pa sve do trenutka pisanja knjige. Njena namera je da predstavi celokupan životni put jedne osobe. S drudge strane, memoar je mnogo selektivniji. On se ne bavi svakim datumom i svakim uspehom, već se fokusira na određeni period, odnos ili iskustvo koje je oblikovalo autora. To može biti detinjstvo, porodična priča, bolest, emigracija, umetnički put, politički nemiri ili neki događaj koji je promenio čitav tok nečijeg života.

Baš zbog toga memoari su intimniji od autobiografija. Dok nam kroz autobiografije autori žele predstaviti sve što se dogodilo, u memoarima nam žele predstaviti zašto su određeni trenuci bili važni.

Prvi memoari

Iako danas memoari doživljavaju veliku popularnost, potreba ljudi da zabeleže sopstveno iskustvo postoji već hiljadama godina.

Jednim od najranijih primera memoarskog pisanja smatra se delo Ispovesti svetog Avgustina, nastalo oko 400. godine. Za razliku od običnog zapisa događaja, Avgustin se nije fokusirao samo na ono što mu se dogodilo, već i na unutrašnje promene, sumnje i lična preispitivanja, odnosno elemente koji i danas čine srž dobrih memoara.

Mnogo vekova kasnije, autori poput Mišela de Montenja nastavljaju tradiciju okretanja ka sebi istražujući sopstvene misli, strahove i iskustva. Memoari kakve danas poznajemo počeli su da se razvijaju posebno tokom 18. i 19. veka, kada su čitaoci postali zainteresovani ne samo za živote kraljeva, vojskovođa i političara, već i za unutrušanji svet najobičnijih ljudi. 

Knjige o životima ljudi uglavnom su pisali poznati pojedinci kako bi dokumentovali svoje uspehe i dostignuća.

Tokom 20. veka to počinje da se menja. Jedna od najuticajnijih ličnih priča ikada objavljenih jeste Dnevnik Ane Frank. Iako tehnički nije memoar već dnevnik, pokazao je neverovatnu snagu pojedinačnog glasa u predstavljanju jednog istorijskog perioda. Čitaoci se nisu povezali samo sa istorijskim okolnostima, već prvenstveno sa samom Anom, tinejdžerkom čije su nade, strahovi i svakodnevne brige bile univerzalne sa to doba. Kasnije su dela poput Znam zašto ptica u kavezu peva Maje Anđelou i Anđelin pepeo Frenka Makorta dokazala da duboko lične priče mogu ipak postati globalni književni fenomenati.

Njihov uspeh je taj koji je učvrstio memoare kao jedan od najvažnijih savremenih književnih žanrova.

Da li ste znali?

• Reč „memoar” potiče od francuske reči memoire, koja znači “sećanje” ili “uspomena”. Iako danas povezujemo memoare sa modernim izdavaštvom, ljudi su zapisivali svoja životna iskustva vekovima
• Memoari Frenka Makorta Anđelin pepeo proveli su više od 100 nedelja na listi najprodavanijih knjiga časopisa The New York Times
• Memoar Mišel Obame, Moja priča, postao je jedna od najuspešnijih autobiografskih knjiga savremenog doba, sa milionima prodatih primeraka širom sveta
• Prvi memoar za koji se smatra da je postavio temelje ovog žanra jesu Ispovesti svetog Avgustina, napisani oko 400. godine.
• Knjiga Jedi, moli, voli Elizabet Gilbert prodat je u više od 12 miliona primeraka i smatra se jednim od najuspešnijih memoara

Najiskrenije knjige na našoj polici

Iza svake velike istorijske priče nalaze se hiljade pojedinačnih života, i memoari nam omogućavaju da upoznamo neke od njih. Kroz nečija sećanja možemo se naći u Sarajevu poslednjih decenija Jugoslavije, u književnim krugovima Kopenhagena, u svetu japanskih gejši ili iskustvima koj su prošli kroz politički progon i egzil. Neki memoari govore o bolesti i suočavanju sa prolaznošću života; drugi istražuju složene odnose između roditelja i dece, posledice odrastanja uz poznato prezime ili potragu za sopstvenim identitetom.  Ali ono što je možda najbitnije i što bi trebalo da ostane lekcija koju ćemo naučiti iz memoara jeste da učimo da svet ne posmatramo samo iz sopstvene perspektive. Kroz priče o bolesti, izgnanstvu, porodičnim problemima ili o životu u potpuno drugačijem kulturnom okruženju dobijamo slilke potpuno drugih života, koji su na baš svaki način drugačiji od naših. Memoari nam omogućavaju da zavirimo u nekoliko tih arhiva i da, makar na kratko, pozajmimo nečiji život.

Sledi spisak 5 memoara koje su mene lično oduševili i koje bih od srca preporučio svima. Svaki ima potpuno drugačiju tematiku, i svaki na sjajan način predstavlja sklop emocija koje su autori doživeli.

Preporuke

Tove Ditlevsen – Kopenhaška trilogija

Tove Ditlevsen je napisala ove memoare koji se sastoje iz tri dela, „Detinjstvo“, „Mladost“ i „Zavisnost“ i svaki se bavi drugim periodom njenog života. Velike su šanse da niste čuli za ovu spisateljicu danskog porekla, ali je pre čitanja bitno da znate da je počinila samoubistvo predoziranjem i trebalo bi da u knjigu zađete sa tim predznanjem i da postepeno otkrivate šta joj sve u životu nije pričinjavalo zadovoljstvo. Baš zbog toga, ova knjiga jeste prilično tužna (u nekim momentima i previše).

Ali ono što je najtužnije jeste što je ovo sve istinita priča, i činjenica da likovi u ovoj trilogiji nisu izmišljeni, već stvarni, čini stvar još tužnijom. Ono što je fenomenalno kod ove knjige i kod naracije Tove jeste što je toliko dobro napisana da se to vrlo često zaboravi;

Svi likovi su toliko dobro opisani i razrađeni da ih posmatramo kao fiktivne književne likove. 

Nije Tove bilo lako u njenoj koži. I koliko god bi mi nekim situacijama iz njenog života drugačije pristupili, Tove uspešno ubeđuje čitaoce u njene postupke i njena osećanja te je nemoguće ne saosećati sa njom. Od osećaja nepripadnosti u jednom patrijarhalnom društvu koje je ženske pisce smatralo nebitnim, do loših ljubavnih iskustava i čak 4 braka iza sebe, Tove pokriva sve ujedno opisujući likove iz njenog života tako da imamo utisak da ih poznajemo a da pritom i razumemo sa kog stanovišta ona polazi.

Rišard Kapušćinjski – Još jedan dan u života

Rišard Kapušćinjski je poljski novinar koji je deo svog života proveo putujući Afrikom. Nekoliko godina je proveo u Angoli, i to u periodu građanskog rata, koji i dalje važi za jedan od najdužih građanskih sukoba u novijoj istoriji – trajao je čak 27 godina, od 1975. do 2002. godine. Angola je vekovima bila portugalska kolonija, i 1975. godine, kada je dobila svoju nezavisnost, nije postojala ni jedna dovoljno jaka politička partija koja bi mogla da preuzme vlast nad državom, tako da su se pojavile tri struje. Prvu struju finansirale su Kuba i Rusija koje su želele da od Angole naprave komunističku državu. Drugu struju finansirala je Južnoafrička Republika zajedno sa Amerikom, a treću Kongo takođe zajedno sa Amerikom, jer Americi nije odgovaralo da se oformi još jedna komunistička država. Estimira se da je ovom sukobu od 27 godina umrlo/nestalo skoro million ljudi. Rišard Kapušćinjski, koji je bio nominovan i za Nobelovu nagradu, pisao je o svom iskustvu dok je živeo u Angoli u toku građanskog rata. Osim samih činjenica o sukobu, on piše i o ljudima koji su tamo živeli i kako je tekao život za vreme ovog građanskog rata.

En Bojer – Ne umirem

S razlogom je En Bojer dobila Pulicerovu nagradu za najbolju nefikciju za Ne umirem. Ovo nije samo delo koje je značajno, kako za ženski tako i za muški pol, već i delo koje se čita bez pauze bez obzira na tešku tematiku. Ne umirem nije samo o karcinomu dojke, već o bolesti generalno, o onome što se dešava iza kulisa: šta se od oboleih očekuje, kako se prema njima ponaša, ko to profitira od ove opake bolesti i na koje načine.

U kojo meri je rasizam upleten u lečenje? Šta nam se dešava sa telom, a šta sa psihom? 

Napisana je brutalno iskreno. Ona je donekle filozofsko delo, informativna knjiga, bitna, u nekim momentima iznenađujuća a u drugim tužna. En Bojer o bolu ove bolesti piše tako iskreno da ga možemo osetiti, i samim tim staviti se na njeno mesto bar na kratko; osetiti tu bolest i shvatiti šta ona zapravo znači. Veliki aplauz za dizanje svesti ne samo za karcinom dojke, već i za te nevidljive, društvene aspekte karcinoma generalno.

Mineko Ivasaki – Ispovesti Gejše iz Giona

Da li ste upoznati sa skandalom iza romana Memoari jedne gejše? Artur Golden, američki pisac dolazi na ideju da piše o gejšama, iako nema apsolutno nikakvih dodirnih tačaka sa Japanom. Odlazi u Japan i odlučuje da intervjuiše Mineko Ivasaki, najuspešniju gejšu druge polovine XX veka. Mineko, tada već penzionisana gejša, pristaje na intervju, ali traži od Goldena da njeno ime ostane u tajnosti, jer je gejšama zabranjeno da pričaju o njihovom životu. Golden izdaje roman, u zahvalnicama objavljuje njeno ime zbog čega Mineko dobija ozbiljne pretnje. Na sve to, Golden u svoj roman ubacuje elemente kojih se Mineko nikada nije dotakla i predstavlja gejše kao japanske prostitutke, što je potpuno netačno.

Memoari jedne gejše doživljava veliku popularnost, pa je sada jako teško i objasniti ljudima koja je prava priroda ovih japanskih umetnica. Osim toga, film Memoari jedne gejše je zabranjen u Japanu, kako zbog pogrešnog predstavljanja gejši tako i zbog rasističke holivudske odluke da za film koriste kineske glumice umesto japanskih.

Ispovest gejše iz Giona je autobiografija Mineko Ivasaki koju izdaje nakon skandala sa Goldenom, u želji da se „opere“ i da prikaže život gejši onakvim kakav je zapravo. 

Dzamajka Kinkejd – Moj brat

Moj brat su memoari Džamejke Kinkejd koje je napisala godinu dana nakon što joj je brat preminuo od side u 33. godini u Antigvu (odakle je i Džamejka poreklom), ali knjiga je tematski mnogo slojevitija od puke priče o njoj i njenom bratu. Džamejka, nakon što saznaje da je bolestan, napušta na kratko svoj život u Americi gde živi sa suprugom i radi kao pisac, da bi otišla u Antigvu i starala se o svom bratu. Kroz njena sećanja mi saznajemo više o njenom odnosu sa Devonom, ali i sa majkom, i generalno više o životu u Antigvi.

Devon je njena sušta suprotnost, iako su brat i sestra – ona je uspešan pisac u Americi, on je vrlo problematičan u Antigvi – bavio se ilegalnim poslovima, koristio je droge, seksualno je bio dosta aktivan, što ga je na kraju i ubilo. Dosta je emotivna ova priča, posebno ako imate brata ili sestru. Iako Džamejka koristi ovu priliku da ispriča i priču o porodici i o Antigvi, ipak su ona, njen brat i njihov odnos tu glavni likovi.

Fotografije: Promo, Pexels