Novi talas pesnika dosegao je svoj vrhunac, i tu nema dileme. To jest, vrhunac barem za sada, ne znači da se neće dodatno rasplamsavati, verovatno su prilične šanse da hoće. Sa totalne margine na kojoj se pesništvo neretko nalazi, budući da se kao književni rod uvek doživljava najhermetičnijim, poezija je upala direktno u centar, pod reflektore a i u prilične zarade. I naravno da su Instagram i društvene mreže one kojima treba zahvaliti (ili koje treba okriviti) za to. Desetine redova i stotine karaktera nabijenih značenjem su prošlost a sadašnjost su brzo-kapirajući, emotivni, kratki stihovi i kako se čini, poezija koja najbolje prolazi danas je ona koja može da se pročita i razume u one dve sekunde koliko je potrebno preskrolovati ekranom. Zadržavamo se više od toga ukoliko tekst prati i neki prigodan i privlačan vizual (što je čest slučaj), koji će osigurati da nam je pažnja fiksirana malo duže. I u svemu ovome realno i nema ničeg čudnog.
Uspon insta pesnika započeo je pre nekoliko godina, i 2013. jedna od malobrojnih na društvenim mrežama bila je kambodžansko-australijska pesnikinja Lang Leav. Danas je taj broj znatno porastao. Marya Layth sa dosta dobrim vizualima koji upotpunjavaju svaki stih, jednostavan da jednostavniji ne može biti Ben Maxfield, Mansi Jikadara B čija je poezija pratećim crtežima, kolažima, akvarelima pretvorena u pravi art pojekat ili minimal Cleo Wade. Ipak, ime Rupi Kaur je verovatno najpoznatije među ostalim i najkonkretniji primer za priču o tome kako se svet poezije promenio u poslednje vreme. Pored činjenice da ima 3.8 miliona pratilaca na Instagramu, i da je praktično pesnički super-star, statistika pokazuje da je knjiga „med i mleko“, inače prva zbirka pesama ove dvadesetpetogodišnje kanadske pesnikinje nadmašila rekorde te godine. Prevedena je na 40 jezika i prodata u 3.5 miliona primeraka.
A poezija u 3.5 miliona primeraka definitivno nije nešto što se viđa svaki dani. Sa time bi se složili i mnogi u istoriji poput T.S.Eliota koji je radio kao činovnik u banci, ili Bukowskog koji je radio pregršt manje ili više nekreativnih poslova, verovatno najduže onaj u pošti, budući da je opšte poznato da “od poezije niko ne živi”. Međutim, kako stvari danas stoje, živi. I to dobro. Pitanje je samo kakve poezije.
Da je najkvalitetnija na svetu, nećemo se lagati, nije, i uprkos tome što svakako da ima kvalitetnih misli, teško je odupreti se konstantnom utisku da čitamo malo duži paragraf iz kolačića sreće. To na neki način i jeste tačno, jer i ova, nazovimo je „insta-poeziaj“ funkcioniše prema sličnom principu ohrabrivanja, samopoštovanja, autorealizacije, optimizma. Ali, prevrtali očima na to, zgražavali se ili oduševljavali, novi Instagram pesnici ili “pesnici”, kako god želite, jesu redefinisali žanr za novu generaciju, i približili je milenijalsima i post-milenijalsima. I to, radikalnom demokratizacijom i diverzitetom u svetu poezije, koji je postao pristupačniji generalno i to u više smerova.
Za početak, inkluzivniji, budući da svako ko se oseća pesnikom može to da prikaže svetu čak i bez podrške bilo koje izdavačke kuće. Ako to na Instagramu ispadne dobro i catchy, rezultovaće brojkama i pratiocima, a sa brojkama će, pitanje je trenutka, doći i interesovanje izdavačkih kuća. Bila istinski dobra poezija ili ne. Čista realnost – živimo u krajnje licemernom svetu, ali i onom gde barem nikakva specijalna logistika nije potrebna za okušati svoju sreću. Ako ništa drugo, čini se da je bar to velika prednost i da su društvene mreže srušile zid oko različitih svetova koji su se činili zatvorenim, ekskluzivnim, nedostupnim, tradicionalnim i samo za odabrane otvarajući ih za sve one koji su iz ovog ili onog razloga neretko bili na margini bilo rodno, geografski ili statusno. Toga što se tiče, veliki plus.
S druge strane, reč pristupačno je primenljiva i u pogledu razumevanja, jer ne samo što novi svet poezije može da primi bilo koga, može i da se obrati bilo kome budući da ova poezija stvarno jeste razumljiva svima. To nas dovodi do toga da pored činjenice da koriste isti medijum obraćanja publici, postoji i određeni senzibilitet koji ovi autori dele i u izvesnom smislu zaista jesu izrodili novi žanr. U srži njihovih redova su jednostavnost, emocionalna povezljivost i ton i vokabular koji podsećaju na motivacione poruke. A to je ultimativna pecaljka svih zbunjenih, nesigurnih, pogubljenih individua koji ne mogu da isprate ni sebe ni život u komplikovanim međuljudskim odnosima, relacijama, poslovnim dinamikama i sopstvenim mislima. Dakle, svih.
Jedna od aktivnijih nedavnih debata u domenu instagram poezije bila je ona prošlogodišnja kada je pesnikinja i kritičarka Rebecca Watts rekla da Kaur i njeni saborci insta-pesnici u suštini i nisu pravi pesnici, jer se distanciraju od onoga što je glavna karakteristika pesničkog stvaralaštva, a to je poesis– sam proces, aktivnost stvaranja, i da umesto toga samo štancuju. I nije da nije u pravu. Stihovi neretko jesu banalni i očigledni u priličnoj meri i fale im slojevitost i višeznačnost zbog koje uživamo u poeziji i ogoljavanju stihova, ali možda im se to u krajnjoj liniji i ne može zameriti jer se čini da upravo tu leži razlog njihovog uspeha. Ili se nema vremena pa ljudi žele odmah sada odmah da se prepoznaju u nečemu, ili prosto nisu zainteresovani da otkrivaju Šalamova ili Ondaatjea sloj po sloj, i brzini kojom živimo jedino i mogu da odgovaraju stihovi “if the hurt comes so will the happiness” (R.Kaur) koje prosto rečeno razumemo svi, i to odmah. Sada nije dobro ali će biti.
A sva mudrost možda stvarno i staje u to. Tačno je da je ovde i puno prostora za manipulaciju i lažiranje jer ne moraš biti ne samo ni dobar nego formalno ni nikakav pesnik da bi napisao nekoliko inspirativnih redova, ali sve i da su lažni i neiskreni i porivi i talenat autora, milionski broj pratilaca pokazuje da su upravo ovakve rečenice potrebne, jer ako ništa drugo da reakcije publike jesu prave, a njihov odgovor i prepoznavanje validni. A da li nam se sviđa ili ne, pa znate već, de gustibus non est disputandum. Bitno je da izbori postoje.
