Ove godine obeležava se šezdesetogodišnjica od smrti jedne od najznačajnijih američkih pesnikinja i autorki – Sylvie Plath. Tokom svog kratkog života napisala je nekoliko kapitalnih dela među kojima su najpoznatija ona pisana u žanru ispovedene poezije, za koju je osvojila i Pulicerovu nagradu, nakon svoje smrti. Autorka je stalno pričala kako zamera sebi što nije uspela da napiše roman, da bi jedan takav pisan u formi autobiografske memoarske proze završila mesec dana pre kraja života. Ovaj roman, objavljen pod pseudnonimom Victorija Lucas, postao je klasik XX veka, proslavljen zbog crnohumornog i oštroumnog portretisanja pedesetih godina prošlog veka, položaja žene u tom periodu i bio prodat u milionima primeraka širom sveta. Ovog puta, prisećamo se oštrih i prožimajućih rečenica koje će i danas, šest decenija kasnije nastaviti da seku određene norme i očekivanja.
„Još otkako sam bila mala,volela sam osećaj kad mi neko češlja kosu.
To je činilo da se osećam sasvim pospana i spokojna.“
„Ako je neurotično želeti istovremeno dve stvari koje se uzajamno
isključuju,onda sam ja neurotična kao đavo.“
„Kad god sam tužna što ću umreti ili toliko nervozna da ne mogu da zaspim,
ili zaljubljena u nekog koga neću videti nedelju dana, ja potonem do jedne
određene tačke i onda kažem sebi „Okupaću se u vrućoj vodi.“
Ja u kadi meditiram.Voda mora da bude vrlo vruća,toliko vruća da jedva
izdržavate da zamočite nogu.“
„Poslednje što bih poželela bila je bezgranična sigurnost i da budem mesto s kojeg se odapinje strela.
Želela sam promenu i uzbuđenje i da sama letim u svim pravcima, poput obojenih strela iz rakete za četvrti jul“.
„Ako od nekog ništa ne očekujete, nikad se nećete razočarati.“
„Čekala sam, kao da more može da odluči umesto mene“.
„Ako treba da padam, bar ću se, dokle god mogu, držati svojih malih prijatnosti.“
„Bez obzira na to koliko klečiš i moliš se, još uvek moraš da jedeš triput dnevno i imaš neki posao i živiš u svetu“.
