Tri sećanja na album „Nebraska“: Kad nada dolazi sa mračnog mesta

Well now, everything dies, baby, that’s a fact
But maybe everything that dies someday comes back

Kultni album Brusa Springstina, Nebraska iz 1982. godine, vraća nam se u formi filma Deliver Me from Nowhere, zasnovanog na istoimenog knjizi Vorena Zejnsa. Priča o stvaranju Nebraske, koju ćemo gledati na velikom platnu u režiji Skota Kupera, postala je neka vrsta legende: o prkosu, pronalasku i očuvanju svog glasa, borbi sa unutrašnjim demonima, ali i muzičkom industrijom.

Kada se umetnici odvaže na veliki rizik, neretko stvore nešto čudesno, monumentalno i večno – setimo se, na primer, Madoninog albuma Ray of Light ili Radiohead albuma Kid A. Upravo to je slučaj sa Nebraskom, pločom koja je u vreme objavljivanja bila ogroman i neočekivan iskorak za Springstina, rok zvezdu u nastajanju.

Zapravo, bio je to njegov korak unazad, ka korenima – i muzičkim i porodičnim – dublje zaranjanje u bolni, sirovi i ogoljeni unutrašnji svet mladića iz radničke klase koji je postao rokenrol superstar.

Premijera filma Deliver Me from Nowhere očekuje nas u četvrtak 23. oktobra u mts Dvorani, s početkom od 19:30h kada će za prisutnu publiku biti upriličena i panel diskusija. Učesnici ove panel diskusije o albumu Nebraska biće muzičar Dejan Cukić, novinar Zoran Panović, uz moderiranje velikog Springstinovog fana, psihologa Ninoslava Rupića.

Tim povodom, razgovarali smo sa Dejanom, Zoranom i Ninoslavom o njihovim prvim sećanjima na Nebrasku, uticaju koji je ovaj album imao, ali i o zaostavštini koju će „the Boss“ ostaviti iza sebe.

Album „Nebraska“ kroz sećanja Dejana Cukića, Zorana Panovića i Ninoslava Rupića

Koja su vaša prva sećanja na album Nebraska i kako se vaše razumevanje ili osećanje prema tom albumu menjalo tokom vremena?

Dejan: Iskreno, nisam odmah ukapirao album. Kupio, preslušao i… ostavio ga za neko drugo vreme. Vratio sam se Nebraski tek nekoliko godina kasnije kada je život postao komplikovaniji.

Zoran: Prvi Springstinov album koji sam čuo bio je Born in the USA, koji je objavljen posle Nebraske. Onda sam vrlo brzo preslušao i Nebrasku. Zanimljivo je da je dolazi posle duplog albuma The River, koji je Springstina ustoličio kao veliku zvezdu. Bio mi je interesantan luksuz Springstina da u tom momentu, kada je izdavačka kuća Colombia Records očekivala još jedan klasičan blokbaster album, elektrificiran, sa bendom, umesto toga snimi minimalističku ploču, na četvorokanalnom magnetofonu u Nju Džerziju. To je dokaz autorskog pečata koji je uvek prisutan.

Stara je dilema da li su neke stvari bolje ako su snimljene minimalistički, samo sa akustičnom gitarom i usnom harmonikom, ili je bolje kad su snimane sa celim bendom. Nebraska je tako dobila autentičnost, ali sam na mnogo njegovih koncerata čuo kako pesme s albuma svira u drugim aranžmanima. Na primer, pesmu Atlantic City uvek je svirao sa bendom u punom aranžmanu, kao i Johnny 99.

Takođe, da se Born in the USA pojavila na Nebrasci, bila bi bluz standard i ne bi postigla ono što jeste kao noseća pesma narednog Springstinovog albuma. Nebraska je autentičan, originalan album, prepun nasleđa koje je Springstin baštinio. Introspektivan je, jedini gde Springstin nije na omotu, koji dodatno pojačava njegovu atmosferu.

Ninoslav: Nebraska je došla na red više godina nakon što sam počeo da slušam Springstina. Nije to album koji vas kupi na prvo slušanje, previše je tih i mračan da bi se zapazio isprva. Zahteva vreme i seting koji retko ko sebi pruži u slušanju muzike. Ceo Springstinov opus zaslužuje takvu pažnju, naravno, ali u Nebraski postoji dodatni nivo (namerne) skrivenosti; moguće je da prosto Springstin ima toliko materijala za celoživotno preslušavanje da je lako da ti nešto promakne. 

Prvi utisci, koji me drže do danas i koji su zapravo potvrđeni kroz knjigu i film Deliver Me from Nowhere su da je Springstin hteo da kanališe mračnu stranu čovečanstva, ali i sopstvenu, kako bi demone iz sebe izbacio, imenovao i pobedio. Mislim da je Nebraska namenjena da se sluša onako kako je i nastala – nasamo, posvećeno i u tišini, sa punom pažnjom ka sopstvenom unutrašnjem svetu. Nažalost (ili na sreću) retko imam vremena za tako nešto, ali su trenuci kada sam nasamo sa Nebraskom veoma dragoceni, jer donose tišinu i perspektivu koja retko postoji u stvarnom svetu. Mnogo je lakše slušati Nebrasku kada imaš ceo kontekst Springstina nego što je, verovatno, bilo kada je tek izašla. Sada Nebraska stoji kao demonstracija sile umetnika i dubine njegove psihe, dok pretpostavljam da su se tada mnogi pitali „šta je sada ovo i da li će ovako ostati“.

Koju pesmu sa Nebraske posebno izdvajate i zašto vam je omiljena?

Dejan: Kada sam se najzad „pomirio“ sa tom pločom počeo sam da je slušam u kontinuitetu. Nisam izdvajao neku pesmu posebno… Možda Mansion On The Hill.

Zoran: Atlantic City – jer ima neverovatnu energiju, kao i sam grad. Minimalistička je na albumu, ali na koncertima, u punom aranžmanu, zvuči monumentalno. 

Ninoslav: Mansion on the Hill se izdvaja i za mene i iz opšteg konteksta albuma, jer predstavlja aspiraciju ka nečem boljem. Bez klišea osude bogatstva i animoziteta prema uspehu, Springstin zapravo peva o nadi koju budućnost donosi i koja dolazi sa jednog takvog mesta.

Na koji način su Nebraska i priča iza nastanka albuma uticali na razvoj pop, rok i folk muzike, ali i na kasnije autore koji su se usuđivali na sličan minimalizam i introspekciju?

Dejan: Ako poslušamo muziku „glavne struje“ u godinama koje su usledile, sve je krenulo potpuno suprotno od Nebraske, uključujući i samog Springstina. Činjenica da se većina ljudi vraćala ovom albumu pokazuje da je uticaj bio na „duge staze“.

Zoran: To je stalno pitanje, ista dilema važi za Nila Janga, da je bolji kada svira akustičnu gitaru sam ili kad je sa bendom Crazy Horse. Springstin je uticao na mnoge, ali su i mnogi uticali na Springstina.

Autor knjige po kojoj je nastao film, Voren Zejns, opisao je album kao „najveće ‘levo skretanje’ nekog ko je vladao top listama.“ Kako vi vidite taj zaokret i da li je Springstin kasnije uspeo da napravi još neki sličan umetnički rizik?

Dejan: Ne bih se složio sa Zejnsom. To je tipična reakcija posvećenog obožavaoca, ali realno Brus je do tada imao tek jednu pesmu koja je došla na prvo mesto top liste (Hungry Heart). Nebraska je više bila nekakvo „samopročišćenje“ pre nego što Springstin zaista zavladao top listama sa albumom Born In USA. A posle toga je napravio još nekoliko zaokreta.


Zoran: Poredio bih Nebrasku sa jednim drugim albumom, iz 1995. godine, The Ghost of Tom Joad, koji je isto sveden, akustičan, ima svega nekoliko instrumenata. Takođe, neke pesme koje se tu nalaze, kada se sviraju s bendom, zvuče sasvim drugačije. Baš naslovnu pesmu albuma je svirao i kasnije na izdanju High Hopes, a gost mu je bio Tom Morelo (Rage Against The Machine). Njegov solo zvuči monumentalno.

Isti je slučaj s pesmom Youngstown – to je jedan grad u Ohaju, gde postoji fabrika, livnica topova. Springstin opisuje generacije: prvo su proizvodili topove za Američki građanski rat, da bi Unija pobedila Konfederaciju, pa za Prvi svetski rat, pa za Drugi svetski rat da bi pobedili Hitlera, pa za Vijetnam… Pesma je remek-delo. 

Ninoslav: Springstin nije bio svestan da pravi „umetnički rizik“, zapravo nije ni planirao da ove pesme u ovom obliku objavi kao album. Kocka je bačena tek kasnije, kada je shvatio da demo verzija zapravo jeste album i da pesme koje je napisao ne mogu imati nijedan drugi oblik. Tada je, bez osvrtanja na komercijalne aspekte ovakvog izdanja, bio na misiji da Nebraska pronađe svoju publiku. 

Ono što jeste bilo rizično u tom periodu je stavljanje albuma Born in the USA „na policu“ dok Nebraska ne izađe. Born in the USA je njegov komercijalno najuspešniji album, projekat koji je Springstina uzdigao u visine pop kulture sa kojih posle nikada nije sišao. Buka stadiona i globalni fenomen koji su sledili sa tim albumom su ipak morali da sačekaju, jer je želeo da Nebraska i njena poruka dobije svoj prostor. Smatram da je Nebraska Springstinu kupila vreme i mentalni prostor da napravi pauzu i parkira raketu na kojoj se nalazio pre nego što postane spreman za narednih 40-50 godina slave. Nebraska nije samo manifest o mračnoj strani ljudske psihe već, naprotiv, manifest o psihološkoj rezilijentnosti pojedinca koji je stvorio.

Gledajući svoje idole, poput Elvisa, kako nestaju u plamenu sopstvene slave, Springstin se zapitao šta je to što treba da uradi da bi trajao i odgovor je pronašao u periodu pre, tokom i nakon snimanja Nebraske. 

Rizik koji je tada napravio ne može se porediti ni sa čim posle toga, jer u trenutku snimanja Nebraske još uvek nije imao „umetnički kapital“ koji je stekao od sredine 80-ih nadalje. Lako je „skrenuti ulevo“ kada si etabliran, bogat i kada imaš milionsku publiku koja neće odustati od tebe ako negde pogrešno skreneš. Napraviti ovakav potez kada si relativno mlad muzičar koji, i pored par albumba koji su se probili na vrh, još uvek traži svoju publiku, je rizik vredan divljenja – i rizik koji se očigledno isplatio, jer ovaj album doživljava svoju renesansu 43 godine nakon prvog izdanja kroz knjigu i film o njegovom nastanku, kao i kroz reizdanje u originalnoj i električnoj verziji. 

Vredi napomenuti da je Nebraska snimljena i u studiju, sa E Street Band-om, ali da te verzije pesama Springstinu prosto nisu bile verne onome što je hteo da prenese. Već decenijama u krugovima okorelih fanova postoji mitski status električne Nebraske koja će konačno videti svetlost dana 24. oktobra ove godine. Maltene u minut sa premijerom filma.

Nebraska je album poznat po svojoj ogoljenosti. Šta nam ta vrsta ranjivosti govori danas, u vremenu prekomerne produkcije?

Dejan: Staro je pravilo da te dobra pesma uhvati i ako je otpevana samo uz gitaru ili klavir. A ako zaista imaš šta da kažeš i stalo ti je da to slušaoci razumeju, minimalizam je najbolji način. Možda najbolji dokaz ove tvrdnje je upravo Springstinova Born In The USA, opora kritika američkog društva koju je napisao u vreme Nebraske. Međutim, snimio je „herojsku“ verziju sa bendom i dobio najneshvaćeniju pesmu svih vremena.

Zoran: Nebraska je album koji se pojavio u eri Ronalda Regana, koji je pobedio 1980. godine na izborima. Danas, mladi ljudi ne znaju da je tada dolazak Regana na vlast bio šokantan. Mnogi su reagovali instiktivno na pojavu Regana, koji je pokušao da iskoristi pesmu Born in the USA za drugi mandat, što je Springstin odbio. Tako da je i politička dimenzija albuma važna.

Danas, ne znam da li bi takva vrsta muzike mogla da bude zapažena, jer i sama rok muzika nije više uticajna kao nekad. Muzičari drugih žanrova mogu da budu uticajniji sa svojim političkim stavovima. Prošlo je vreme kad su svi znali za sve rok muzičare na svetu.

Ninoslav: Verujem da postoje umetnici koji bi i danas mogli da izbace ovakav album. Koji su progonjeni sopstvenim i tuđim demonima koje bi umeli vešto da kanališu kroz ovakvo stvaralaštvo, makar u lične terapijske svrhe – i koje bi pronašlo svoju publiku, baš kao Nebraska. To što takvih albuma nema je moguć simptom savremene muzičke produkcije, pa i publike, koja zahteva instant slavu i instant hitove i brz povratak investicija.

Nisam sklon da kritikujem ljude koji investiraju u bilo šta sa ciljem da im se investicija isplati, to je realnost poslovanja i niko nije u obavezi da nekome bude mecena, ali me fascinira poverenje koje je Columbia imala u Springstina i pristala da izbaci album koji očigledno nije namenjen probiljanju u Top 10. Još kad se na to doda činjenica da je očigledna „zlatna guska“ (Born in the USA) odložena dok se Nebraska ne desi, prosto mi danas tako nešto deluje nemoguće.

Koji je vaš omiljeni Springstinov album i šta vas najviše vezuje za njega?

Dejan: Čini mi se da još uvek najemotivnije reagujem na pesme sa albuma Tunnel Of Love. To je bio pravi zaokret… Posle planetarnog uspeha prethodne ploče i turneje Brus je ponovo snimio duboko ličnu kolekciju pesama koja me dotiče i danas, posle skoro 40 godina.


Zoran: Zavisi sve od trenutka. Born in the USA mi je kao best of album, drag mi je jer sam upravo s njim upoznao Springstina. Takođe mi je mnogo drag album Magic iz 2007. na kojem ima neverovatna pesma Long Walk Home. Izdvojio bih i pesmu Jackson Cage sa albuma The River. Prijatno me je iznenadio i Western Stars, koji je takođe sveden.

Ninoslav: Born to Run za mene i dalje stoji na vrhu Springstinovog opusa. Zaista tesno prvo mesto, nije lako opredeliti se, ali mislim da je savršeno zaokružen u muzičko-pesničkom smislu i da je album gde je Springstin kao autor i muzičar pronašao svoju žicu. 

Posvećeno slušanje i razumevanje tog albuma za mene predstavlja iskorak u zrelo i odraslo doba i jedan je od prvih koji me je naterao da razmišljam o tome šta je pesnik hteo da kaže (što čitanke i lektira nikad nisu uspeli), koje aspiracije ima, koji snovi su srušeni a koji nastali na njihovim ruševinama. Born to Run slušaoca pita „šta nameravaš da radiš sa svojim životom“ i zahvalan sam što je to pitanje stiglo u pravo vreme.

Po vašem mišljenju, šta će biti najveća zaostavština Brusa Springstina, ne samo u muzici, već i u načinu na koji je definisao pojam američkog kantautora i rok zvezde?

Dejan: Brus je, kao niko drugi, uspeo da pomiri dve različite, gotovo suprotne, strane sopstvene ličnosti: introvertnog kantautora i neumornog rok i soul zabavljača koji svaki put „pogine“ kada izađe na binu. Naslonio se na ramena Boba Dilana i Džejmsa Brauna, pa stvorio nešto autentično svoje u američkoj kulturi. Kao što reče njihov bivši predsednik Barak Obama: „Ja sam možda Predsednik, ali Brus je Gazda.“

Zoran: U njemu se cela rok epoha sažima – od muzičara koji su uticali na njega, do onih kome je on širio uticaj. Tu su svi: od Elvisa, Bitlsa, Dilana, Vudija Gatrija, do mnogih kasnijih, mlađih bendova. Njegov producent, Džon Landau, davno je rekao: “Kada sam prvi put čuo Springstina, video sam budućnost rokenrola”. Sada, kada ga slušamo, iako je u odličnoj formi, mi gledamo u prošlost, kao kad posmatramo zvezde na nebu – svetlost koja je pre mnogo godina krenula ka nama. To je neko vreme koje je ipak u suštini prošlo, ili prolazi. 

Naravno, Springstin danas ima veliki politički uticaj, on je deo establišmenta, veliki je prijatelj Baraka Obame, kojem je posvetio album Working on a Dream. Nekada, on je zaista bio prorok radničke klase, ali vremenom je postao multimilioner. Baš na Working on a Dream ima pesmu Queen of the Supermarket, pa se postavljalo pitanje da li on uopšte može da razume kako se kasirka u supermarketu oseća. Ali, ljudi mu i dalje veruju, on je autentičan, uprkos tome što ima pare, nije izgubio kontakt sa realnošću. 

Ninoslav: Springstin je pokazao da lični i umetnički integritet mogu da stvore zvezdu. Da vera u sebe, bez kompromisa i podilaženja trendovima, uz podršku pravih ljudi, može da te odnese i zadrži na vrhu. Način na koji se on, prilično javno i otvoreno, nosio sa depresijom i mučnim detinjstvom i odnosom sa ocem, daju nadu da ne moraju sve zvezde da se ugase nakon kratke eksplozije. Veličina i trajanje umetnika nisu samo posledica njegovih talenata, već i svesne odluke i konkretnih postupaka. Nije Springstin jedini muzički wunderkind koji je odrastao sa demonima koje nije uspeo da pobedi do ulaska u odraslo doba, ali jeste jedan od retkih koji je našao način da ide s njima u korak u dok na kraju ne odustanu od njega. 

Ništa manje važno, Springstin je očigledan primer toga da najveća rok zvezda može imati normalan porodični život, svoje dane provoditi u teretani i nad knjigom, bez zloupotrebe droge i alkohola, i da i u poodmakloj osmoj deceniji života i dalje izvodi koncerte kojima ne mogu da pariraju ni trostruko mlađi muzičari. Neko iz generacije mladih muzičara danas može da gleda u njega i kaže „hoću ja da budem ovakav za 50-60 godina“; i u pravu je, samo treba da donese tu odluku.

Deliver Me from Nowhere možete pogledati u bioskopima od 23. oktobra, u distribusciji MegaCom Filma.

Naslovna fotografija: Christian Rose / Roger Viollet / Profimedia; Andre Csillag / Shutterstock Editorial / Profimedia