Svima je poznat onaj osećaj u kom tačno znamo koja pesmu nam je potrebna da bi se upotpunio dan ili da bismo se barem na trenutak izvukli iz teških misli ili uronuli dublje u njih. Svi poznajemo svoje plejliste i izbore toliko dobro da bez razmišljanja znamo šta da pustimo da bi se u nama ispritiskali neki dugmići i odveli nas na mesto na kom želimo da budemo. Znamo i koje pesme nikada više ne puštamo jer one oslobađaju nešto davno potisnuto i imaju neverovatnu moć da nas vrate u taj prvi raskid, na aerodrom gde ispraćamo nekog do koga nam je veoma stalo ili ono veče kada su pale neke preteške reči posle kojih nismo razgovarali više nikada, a ta ista uporna pesma se vrtela na loopu u pozadini. Nešto slično kao i sa mirisima, muzika ima čarobnu moć da nas vrati u neke trenutke i stanja, a mi, posledično, osećamo neverovatnu privrženost slušanju istih pesama ili istog žanra na repeat.
Svi poznajemo svoje plejliste i izbore toliko dobro, da bez razmišljanja znamo šta je potrebno pustiti da bi se u nama ispritiskali neki dugmići i odveli nas na mesto na kojem želimo da budemo.
Baš zato, novu muziku uopšte nije lako slušati u ovim godinama, manje više zato što svi znamo šta volimo i šta nam odgovara, a spuštanje u nepregledne dubine muzičkog univerzuma može da bude prilično naporan posao. Situaciju nam dodatno otežavaju i algoritmi koji nas drže u loopu “suggestion for you” koske i pitanje je da li dovoljno slušamo i otkrivamo novu muziku, kako to uopšte raditi i nadasve zašto?
Stvarno, zašto treba da slušamo novu muziku ako već znamo šta volimo? Izgleda da se sa ovim pitanjem rvu mnogi, i pre dve godine Deezer je napravio istraživanje u kom je otkrio da ljudi prestaju da tragaju za novim zvucima u proseku, negde oko 28. rođendana, a razloga variraju od “nemam dovoljno vremena da istražujem” do “previše novih stvari izlazi svakodnevno”. Spotify je ovo potvrdio sličnom studijom, zaključivši da oko 30. ljudi dostižu tačku muzičke paralize. Razlog za to je veoma jednostavan: do tada već prilično dobro znamo šta volimo i šta nam treba i zašto skakati u prazno i nadati se da će nas novi omiljeni autor tu negde pred kraj provalije dočekati (a možda i neće) kada imamo onog sa kojim ruku pod ruku možemo da se spuštamo, kao što to već godinama činimo. U trenucima velikog stresa i nesigurnosti, zašto dodavati još i ovaj, i trošiti vreme na nešto što nam se možda i ne dopadne?
Iz razloga koji variraju i Spotify i deezer su studijama potvrdili da oko 30-te godine ljudi dostižu tačku muzičke paralize.
Upravo zato. Zato što ne znamo šta nas čeka. Kada slušamo muziku koju volimo, centri za zadovoljstvo povezani sa snažnim emocijama, bukvalno zasijaju u našem mozgu. Ili kako Valorie Salimpoor, autor knjige „The Brain and New Music„, kaže: “Neki od najsnažnijih hemijskih procesa u mozgu se pokreću kao odgovor na muziku. Ljudi mogu da iskuse intenzivno zadovoljstvo kao odgovor na estetski stimulans”. U prevodu, bukvalno smo blagosloveni mogućnošću da nas nekoliko nota ili lepe boje obasijaju svetlom izunutra, a ukoliko slušamo novu muziku, ti procesi postaju još intenzivniji upravo zbog iščekivanja i nesigurnosti što ne znamo šta će biti sledeće. Dokle god namovo prija i podudara se sa paternima koji su našem mozgu poznati, upravo ta novina je nešto što daje dodatni boost i popravlja raspoloženje, jer smo otkrili nešto novo.
Međutim, čak i kada se ne podudara ima mnogo prednosti. Naš mozak se menja kako prepoznaje nove paterne u svetu oko sebe, u kontaktu sa situacijama, zvucima, vizurama sa kojima nije dolazo u dodir pre. Kada je u pitanju slušanje muzike, mreža nerava u auditornom korteksu katalogizuje i upisuje nove paterne i kada se mapira što više različitih zvukova, mozak ima priliku da češće ispušta dopamin, glavni odgovorni hormon za sva stanja sreće i intenzivnih emocija. Baš zato je muzika nerazdvojiva od emocionalnog odgovora na nju, a učestalost naših pozitivnih reakcija, kvalitetnijeg i kreativnijeg razmišljanja zavisi u mnogome od noviteta koje otkrivamo i unosimo u svakodnevicu.
Iz dana u dan, postajemo novi ljudi, a tim novim ljudima je potrebna nova muzika kao soundtrack trenutnog života.
Mnogi doživljavaju muziku kao pasivnu zonu komfora u koju je moguće uroniti i pobeći od svega, ali ima mnogo i u tome da je ona značajan obeležitelj neke ere. Nekog doba koje živimo i to ne onog pravog kalendarskog koje nam govori da je 2020. godina i da neka konkretna pesma trendinguje na YouTube-u, nego sasvim ličnog vremena kojeg ćemo se nekada možda baš kroz tu muziku sećati. Da smo te, pandemijske godine, otkrili najbolji američki neo-folk, ili sjajne numere za meditaciju, ili otkrili svoju buduću omiljenu grupu. I zato, ako je nekada bilo vreme da se CD iz kola, koji vrtite već deset godinama zameni nekim novim zvucima – to je sada.
Uskočite u bazen naglavačke i pratite put do nečeg sasvim nepoznatog, jer je možda baš to muzički artefakt koji će definisati ovaj momenat. Novi prijatelj koji nas upoznaje baš sada, baš ovakve kakvi smo, bez ikakvog predznanja da smo nekada bili baš težak panker. Iz dana u dan, postajemo novi ljudi, a tim novim ljudima je potrebna nova muzika kao soundtrack trenutnog života. Ne onog koji smo živeli i voleli (ili ne) pre pet godina, nego ovog sada u kom smo snažniji, tužniji, razdraganiji, ali sasvim sigurno mnogo drugačiji.
