Devojka bogatog unutrašnjeg sveta, velikih očekivanja i autentičnog glasa, Olivera Popović je kantautorka alternativne pop muzike, ali i zagovornica dijaloga o mentalnom zdravlju. Kupila nas je svojom iskrenošću i ogoljenošću, drugačijim zvukom i stavovima koje se ne libi da podeli sa svetom koji je okružuje. Sa nama je podelila detalje o poslednjoj muzičkoj fazi u kojoj se nalazi, puštanju boja u svoj život, položaju žene u današnjem društvu i važnosti otvorenih razgovora o unutrašnjim previranjima kroz koja mladi danas prolaze.
Oli Pop, drama queen, anksiozna devojka, badass… Ko je, zapravo, Olivera Popović?
Sve je to Olivera Popović. Kroz bavljenje muzikom, prošla sam mnoge faze. Menjala sam žanrove, instrumente i teme koje sam obrađivala u muzici, budući da sam u toj sferi 15 godina. Konstantno sam pokušavala da se pronađem i kad uhvatim delić sebe koji mogu da izrazim, počnem da nastupam i da pišem pesme i onda dođem do tog momenta gde više ne osećam da sam to ja. Zainteresuje me nešto drugo, često se dešava i da izgubim interesovanje, otkrivam u međuvremenu nove stvari i onda kada ljudi požele da se upute u to što radim, ima puno grana: od Pop-Upsa, prvog benda, preko kao Olivere Popović kantautorke, do dream-popa sa gitaristkinjom Milicom Uzelac.
Poslednja faza u kojoj se nalazim je Oli Pop i muzika je drugačija u odnosu na ono što sam do sada radila, razigranija je i opuštenija. Oli Pop ima prizvuk zabavnog i slatkog, ali zapravo je nešto najozbiljnije čime sam se do sada bavila. Što se tiče anksiozne devojke, i to je deo mene sa kojim se godinama nosim, a pre godinu dana sam odlučila da o tome i javno progovorim. Kada dopustimo ljudima da vide ko smo, postoji šansa da nas prihvate i da prihvatimo sebe. Ukoliko se skrivamo, nema prihvatanja. Meni je bilo potrebno da se izrazim da bih prihvatila samu sebe.
Pre autorskog stvaralaštva, od 2006. do 2011. bila si članica benda Pop Ups. Nakon toga, praviš pauzu dugu pet godina. Kako su tekli tvoji misaoni procesi u tom periodu i šta te je nagnalo da se vratiš muzici?
Tada sam se odselila za Novi Sad i studirala engleski jezik i književnost. Još sam bila mlada i sa svih strana slušala kako je muzika skup hobi. U našoj zemlji zaista postoji veliki rizik u bavljenju isključivo muzikom, a nemati nešto na šta se finansijski možeš osloniti. Poštujem svakoga ko je odlučio da ga napravi, ali sam ja shvatila da studije moram da završim i baš u tom momentu se i bend razišao, jer smo se svi odselili na različite strane. Tada sam prolazila kroz fazu u kojoj me to svakako više nije radilo i želela sam da pravim drugačiju muziku. Posle mi je iskreno bilo žao što nisam iskoristila momenat kada je bend bio u žiži javnosti i pitala sam se da li ću se vratiti na stare staze.
Pet godina sam svirala kod kuće za sebe, ali nisam želela da nastupam. Pokušala sam da oformim bend, ali to nije išlo niti sam imala jasnu sliku o tome kakvu muziku želim da pravim. 2015. mi je drugarica poslala poruku da je otvoren konkurs za Takt festival, a ja sam igrom slučaja imala pesmu koju sam napisala više iz šale, zvala se „Dragi, udaj se za mene“. Ljudi su fino reagovali i osvojila sam drugo mesto. Tada sam pomislila: I still got it.
Počela sam da idem na festivale bez ikakvih očekivanja i prijalo mi je da na taj način komuniciram sa drugim kantautorima. U tom svetu nema ambicija u poređenju sa onim svetom muzike koji sam do tada iskusila. Ljudi odlaze na te festivale da bi upoznale druge kantautore i podelili ideje o tome kako stvaraju pesme, sve je opušteno i nije takmičarski nastrojeno. Igrom slučaja sam upoznala dečka sa kojim sam i napravila demo albuma ali se ni u tome na kraju nisam pronašla. Jurila sam nešto, a nisam ni sama znala šta. Ipak, u međuvremenu sam shvatila da je važno da iza sebe počnem nešto i da ostavljam, pa čak i da to u nekom momentu prerastem.
U jednom intervjuu si rekla da se ne bi bavila muzikom da ne pišeš svoje pesme. Da li se u tom stavu nešto promenilo?
Promenilo se jedino u tom smislu da sam na Beoviziji bila isključivo izvođač, ali mi se svideo taj fazon i jako cenim ljude koji su radili na toj pesmi. U stvarima koje poštujem i za koje mislim da su vredne mogu da učestvujem, iako nisam ja autor. Sa druge strane, nikada ne bih mogla da izbacim album sa pesmama koje nisam ja napisala. Svaki put kada sarađujem sa nekim se trudim da autorski doprinesem. Na neki old school način, ja muziku i dalje doživljavam kao pričanje priče, iako se danas neretko svodi na entertainment. Radije bih ja pisala pesme drugima, sve i da se ne zna da sam ih ja pisala, nego što bih izvodila tuđe pesme.
Nemoguće je ne primetiti da revnosno ulažeš u svoj vizuelni identitet. Koliko ti je on važan i kako je povezan sa muzikom koju potpisuješ?
Ranije mi nije bio toliko bitan, ali nedavno sam se povezala sa Ivonom Živulj koja je bila stilistkinja za „Drama Queen“ spot. Ona je sa mnom i Katarinom Marčetić, fotografkinjom, razvila ideju kako će spot da izgleda. U njemu postoje tri aspekta jedne ličnosti: od nežne devojčice, preko razjarene, divlje devojke, do zrele žene. Bilo nam je jako važno da kroz autfite i šminku ispričamo te transformacije.
Generealno mi je i na nastupima važno da se kroz jarke boje oseti moj stav. Volim izgled koji ne otkriva puno, ali je ženstven i hrabar. Dugo sam se krila iza sivih i crnih boja, ali sam osvestila deo sebe koji uživa u tome da bude teatralniji i dopalo mi se to što mogu da eksperimentišem sa odećom.
Nedavno si na svom Instagramu podelila anegdotu sa snimanja spota za pesmu “Drama Queen” i koliko ti je bilo značajno kad te je fotografkinja, Katarina Marčetić, opomenula da fokus sa izgleda vratiš na prenošenje poruke pesme. Koliko su ti saradnici važni i kako ih biraš?
Jako je bitno da znaš da možeš na nekoga da se osloniš i da delite istu viziju. Katarinino samopouzdanje i sigurnost u to što radimo pojačava i moju sigurnost. Kada vidiš da ljudi rade za tvoje dobro i da su i oni tome predani, jer će to u neku ruku sutra i njih predstavljati, znaš da imaš prave saradnike. Uzdam se u Katarininu estetiku, jer se ona bavi vizuelnom umetnošću i ima puno iskustva. Ivona je, pored toga što je potkovana znanjem, neko ko je mnogo hrabar kada je u pitanju odeća i koncept spotova. Zapravo su njih dve kreirale moj vizuelni identitet. Otišlo je daleko od onoga što sam ja inicijalno zamišljala, ali se uprkos tome osećam udobno.
Završila si engleski jezik i književnost. Da li si ikada razmišljala o inostranoj karijeri ili, za početak, pisanju pesama na engleskom?
Nisam, zato što sam oduvek volela našu scenu. Slušala sam i strane izvođaće i bilo mi je izazovnije da to što mi se tamo sviđa prenesem ovde. Kod nas ima puno rupa, neki žanrovi i teme nisu zastupljeni i ima prostora za igranje. Davno sam napisala jednu pesmu na engleskom i bilo je zabavno, ali bliži mi je srpski jeziki, jer se tu emotivno pre pronađem. Postoji i slang i stvari koje jednostavno jasnije možeš da izraziš na maternjem jeziku. Volim da ubacim po koju reč engleskog u pesme, jer generalno tako pričamo, to jest, ja tako pričam. Želela sam da pesme budu što bliže onome što bih nekome i inače ispričala.
Kako vidiš pop i R&B scenu u Srbiji? Kako ostati dosledan sebi?
Mislim da naša scena počinje da se razvija u dobrom smeru. Meni je trenutno najzanimljiviji izvođač Luka Rajić, pesme su mu sveže i ne poznaju starosne granice, slušaju ga klinke od 16 godina i ja sa 32. Teme su nam srodne, i on, kao i ja, dosta razmišlja o ljubavi prema sebi i introspekciji, pa ćemo u nekom momentu i sarađivati. Volim i Sanu Garić koja nije u centru pažnje i ne trudi se da isprati trendove. Ona je neko ko je po meni dosledan sebi.
Prateći stranu scenu, vidim šta se ovde pokušava. Odbija me to kada vidim da se neko trudi da se priklanja i ako nešto radi samo zarad lajka, mislim da je skrenuo sa puta. Bitno mi je da stvari imaju koncept, da znaš koju priču pričaš i da sve to bude u skladu. Uvek sebe zapitam čemu služi to što radim, bilo da je u pitanju obična fotografija za mreže, spot ili saradnja. Ne volim kada vidim da ljudi izdaju sami sebe.
Osim saradnje sa Lukom Rajićem, kakvi su ti planovi za dalje?
U planu je snimanje još dva spota do jeseni, čemu se jako radujem, jer ću u jednom od njih raditi nešto što nikada do sada nisam radila. U međuvremenu će biti i svirki, već 4. marta u KC Gradu. Sada imamo nove izazove, jer koristimo samplove, a Aleksa i Milica sviraju žive instrumente. Ali, konačno mogu da đuskam na bini i to mi je baš zabavno. Biće još saradnji, a do kraja godine bi trebalo da izađe i album.
