I zašto ipak nismo impresionirani
Nemam ništa protiv toga da ljudi vode računa o tome šta jedu. Nemam ništa protiv ni toga da žele da budu tanki. Nemam ništa ni protiv Kim K. Ok, ovo sam malo slagala, ali to što imam protiv nje najmanje ima veze sa tim kako izgleda i za tri života mi ne bi palo na pamet da joj zakinem činjenicu da je mastermajnd i simbol vremena u kom živi(mo). Još manje imam nešto protiv truda – šta više, divim se svakom smislenom trudu.
Ali zato itekako imam protiv, jako imam protiv, narativa u kom se veliča prepravljanje ljudi prema stvarima.
I zato, iako sam privatno ispratila crveni tepih MET gale, a javno ga izignorisala pošto mi je ovog puta nekako bespredmetan dok svet kako mi se čini gori oko nas, nemam nikakvu posebnu potrebu da se oduševim bilo kojim “izdanjem” sa njega. Nemam potrebu ni da ga naširoko komentarišem u modnom smislu. Očekivan spektakl, ni manje ni više od toga. Sasvim u redu. Dobili smo ono po šta smo došli, izložba je sigurno, isto tako očekivano, sjajna.
Imam ipak, potrebu da iskometarišem famu bezbroj članaka na temu toga da je Kim držala rigoroznu dijetu da bi ušla u verovatno najpoznatiju (i dokazano najskuplju) haljinu na svetu.
Gde početi? Evo, ne znam.
O samoj haljini bih, baš kao i o Marilyn Monroe, mogla da napišem traktat. Iskreno, čuvam se za komentar ekranizacije romana “Blond”. Kim je svakako u pravu kada Marilyn naziva, parafraziram, najameričkijom stvari od svih na svetu. Stvari. Marilyn Monroe je u kolektivnoj svesti izjednačena sa predmetom. Neki se tom predmetu dive, neki ga pljuju, neki su indiferentni, jedan bolesnik je kupio grobno mesto iznad nje u kom je, po rečima svoje supruge, zahtevao da bude sahranjen licem na dole, valjda u svojoj impotentno-silovatejskoj želji da leži na njenom nemoćnom telu for all eternity. Želja mu je, btw, ispunjena.
Pa zašto onda ne bi jedna Kim K poželela da ponese njenu najseksi haljinu? Iskreno, nit’ me čudi, nit’ mi je neprirodno. Da li mi se “sviđa kako joj stoji” – koga briga. Pod jedan, o ukusima se ne raspravlja. Pod dva, postoje daleko ozbiljnije stvari od toga da je jedna ikona pop kulture ponela haljinu druge ikone pop kulture (još uvek) veće od nje. Svađama tu nema mesta – kao što rekoh, volim smislen trud, ne onaj uzaludan.
Kim je u ponedeljak veče odnela pobedu, isto kao i kada se prošli put pojavila u Balenciagi. Žena koju na početku niko nije shvatao ozbiljno, koju su svi pljuvali kao treš, sada je najveća sila, celebrity kakav je neophodan MET gali (i bilo kojoj gali) da bi preživela. Za slučaj da to nekom nije jasno – Kardashian je odlučila da sebe sama simbolično kruniše i u tome je maestralno uspela po svim parametrima koji su joj (nama, svetu?) bitni.
Marilynkina haljina je upravo to, kruna. Kim nije čekala, kao i ni za šta drugo uostalom, da joj neku tu krunu stavi na glavu već je i to uradila sama. Kim K je i zvanično imperatorka for all the world to see. Ne samo da je povukla paralelu između sebe i najveće celebrity ikone koju je svet ikada imao, već je i između sebe i nje stavila znak jednakosti. Simbolično „obula njene cipele“ sama sebi. Ponavljam, poštujem ovaj akt i demonstraciju moći.
Ono što mi trenutno ne da mira kao da neko noktima vuče po tabli, jeste zvuk rasprave o tome kako je to tačno Kim uspela da se uvuče u dotičnu haljinu, bila ona prava ili ne. Kako je niko slučajno ne bi optužio da je babrala nešto po tom nacionalnom blagu od providne mrežaste tkanine i kristala, kako se valjda ne bi previše vrtelo pitanje oko toga da li je haljina prava ili se radi o replici (i tu smo dobili objašnjenje o stepenicama, sedenju i bla bla), kako bi – možda – naglasila da i ona ima problema, šta li, i koliko se trudi (a trudi se oko svega što radi, tu boga nema), Kim je za Vogue dobrano naglasila svoju priču o dijeti. Rigoroznoj ali zdravoj. Uvek zdravoj, razume se. Nije bila gladna. Ali je bila disciplinovana. Ako nije očigledno, debelo ironišem.
Još manje je kul to svoje nesrećno robovanje tuđem kalupu plasirati i doživljavati kao ultimativni uspeh u životu. Lomiš ono što si da bi se pokorio ne čak ni osobi nego predmetu. Zar nam nije dosta toga što živimo sa sopstvenim mislima, dilemama i nesigurnostima u vezi sa sobom i drugim ljudima, nego još uvek treba da se klanjamo sečenju pete da bi se ugurala noga u staklenu cipelicu?
Hm, I dont think so.
Kada se na sve to doda činjenica da je vreme čiji je nesumnjivi simbol između ostalog i vreme epidemije psihičkih bolesti vezanih za ishranu i nerealnu sliku o sopstvenom izgledu, zatim borba za body positivity ili kako god već želi da ga zove dok unovčava sve ženske nesigurnosti na kojima debelo zarađuje, Kim je suštinski fejlovala. I verujem da je baš zabole. I za to što je naizgled fejlovala (u svojoj računici sigurno nije pošto je legendarna kra-lji-ca „lošeg“ PR-a), a i za tu suštinu.
Ali hajde da mi priznamo da kada nam neko poručuje da je komad tkanine (i to pravljen po meri drugog) važniji od svega, to suštinski boli sve nas. Ceo koncept toga da su stvari važnije od čoveka nas boli. Ideja da jedna žena mora da liči na drugu da bi se dokazala nas boli. Boli nas licemerje koje nam se servira sa svih strana. Nije ovo pitanje toga da li je jedna slavna guzica veća ili manja od druge slavne guzice, već pitanje životnih prioriteta koji su nam neophodni za kakav-takav mir sa sobom u ovom sve samo ne mirnom svetu.
