Ko god je gledao filmove, čitao knjige, očešao se o barem neku teoriju zavere ili religiju tokom života, zna da scenarija o smaku sveta ima podosta. Od kosmičkih (s)udara preko prirodnih katastrofa gigantskih razmera do pandemije, i ne bih da budem neprijatno očigledna, ali za dva i po meseca nove decenije (nije trenutak da se opet raspravljamo jeste ili nije nova) smo pokrili gotovo sve. Čestitke, sramite se!
U jeku pandemije, NASA je nedavno skrenula pažnju da je otkriven asteroid prečnika oko 3 kilometra koji će 29. aprila proleteti pored Zemlje. Iz NASA-e kažu da je asteroid dovoljno veliki da bi svojim udarom u Zemlju izazvao globalne efekte, ali se neće dogoditi i nije na NASA-inoj listi potencijalno opasnih udara. To me iskreno super obradovalo, iako samo po sebi postojanje ikakve “liste udara”, na kojoj možda nema ovog ali ima drugih – unosi blagu nervozu. Asteroid doduše od početka 2020. stvarno nismo imali. Dosta egzotična ideja ali i ona za koju mi drago da ipak nije planirana za ovu godinu i da joj se realizacija odlaže do daljnjeg. Jedna briga manje! Bar asteroid neće skoro u Zemljane, i to su radosne vesti! Ali, zašto je uopšte radosna vest što se nešto što nije ni trebalo ipak i neće dogoditi? Zbog potencijala. Zato što je moglo a ipak nije. Zato što može još gore od ovog sad, a neće. Sva sreća i sva nesreća staju u to. U sve ono što je zamalo moglo da se desi. Jer ako se uzme u obzir da nekoliko tona materijala orbitira oko planete neprestano, realno može bilo kad. Drže oni neku klackalicu, ti profi balanseri već milionima godina, ali film “Seeking for a friend for the end of the world” je u nekoj budućnosti totalno moguć scenario. Koji smo izbegli!
I okej, okej, razumem da u svakodnevici okupanoj asepsolom i između polupraznih rafova i pomahnitalih pogleda, ovo ne deluje kao preterano bitna situacija ali jeste, i to mnogo. I ne, nije povod da sad pored korone počnete da mozgate i o tome šta sve može da nam se sruči na glavu bilo kog trenutka, već da znate da može. I svaki dan budete najpresrećniji što nas ništa nije spucalo, jer vreme dok nas ne pukne nešto tako gigantsko pa bude „ćao zdravo svi“ ne treba da ispunjavamo konstantnom brigom o svemu unapred. Da tripujemo, zacrnjujemo, predviđamo, prenosimo “vesti” bez proveravanja, dižemo paniku, i zapadamo u histeriju, a još manje treba da predugo lamentiramo nad pitanjima da li da dam otkaz, da li ja da se javim, da li da kažem šta osećam, da li da ih sve oteram u tri materine, da li da spakujem stvari i samo odem, šta će xx da misli o meni, da li je u skladu sa mojim godinama? Halo – da li se čujemo? Kao neko koga bukvalno zrnce iz svemira može da zbriše u sekundi nemamo baš taj luksuz da traćimo vreme na “da li” i “možda”.
A to vam kaže neko ko životno poznaje samo dva stadijuma. Prvi, u kom se “da” izgovori još pre nego što dobiješ pitanje, i skače odmah (glavom naravno), i drugi, gde overthinkujem dok se ne razlijem i ne obesmislim apsolutno sve. I sve me brine. Da ništa ne znam ili da znam previše. Brine me da će jedina formula koju imam “sve će biti dobro” jednom da omane. Jednom neće upaliti, nešto veliko će se desiti a ja ću samo da stojim. Brine me bezumlje. Više od virusa brine me kako urazumiti masovnu histeriju, jer je ona uvek učinila više goreg nego bilo koja druga katastrofa. Brine me neosetljivost. Brinu me uzroci i posledice. Brine me kako, zašto, zašto sada, šta s tim i kako će ovo da prestane? Brine me da ni iz ovoga ništa nećemo naučiti, da nećemo postati pametniji, i da je sva solidarnost kao i obično prolazna. Distance kolabiraju na kratko (uz paradoksalnu činjenicu da se iste najviše preporučuju) dokle god smo svi u istom sranju. Kad frka prođe opet ćemo se vratiti na to da brinemo samo za sebe. Brine me da je ovo još jedan signal i da ih sad već neumesno često dobijamo jer mnogo sporo savlađujemo gradivo. Brine me da generalno posmatrano ne može više ovako. Da globalni sistem mora da se promeni. To me doduše i raduje, ali me brine što mi izgleda da niko ne zna kako. Brine me da ćemo se brzo navići na situaciju i da će opet početi više da se priča o tržištu nego o životima. O tome kako “tržište postaje nervozno” i oseća posledice, a ne o onima kojih više nema. Brine me da su požari pokazali kako izgleda kada se nešto otme kontroli i koliko se brzo širi, a da mi nismo naučili lekciju iz nezaustavljivosti. Da smo, ubeđeni u svoju superiornost, toliko iščašili svoj odnos sa prirodom, da ništa ne čujemo šta nam ona poručuje. Brine me da smo slušali i paničili, umesto da čujemo da tu snagu nezaustavljive vatre i prirodu virusa koji ne poznaje granice mogu da imaju i čovek i revolucija. Brine me beskompromisni kraj, onaj koji ne pregovara nego samo jeste. Brine me koliko svi brinemo, a malo dišemo, pa mi bude žao svih nas.
