Kaže se da je u životu promena jedina konstanta. I nema sumnje da je tako. Ono što je takođe konstantno je ljudska potreba za nečim novim, većim, boljim, daljim, vrednijim. Neverovatna je snaga i upornost kojom hrlimo napred, uporno zaboravljajući sada i ovde. Da stvar bude još smešnija i istovremeno tužnija, kad stignemo na kraj te trke samih sa sobom, jedino što nas goni je upravo činjenica da je trebalo da usporimo, budemo prisutniji, uključeniji u život, svesni dragocenosti svakog minornog trentka.
Stalno nas nešto svrbi i žulja, čini se trenutna stanja ponajviše, kakva god ona bila. I kad nekako sve valja, uvek nešto fali. A kad fali, onda fali mnogo toga. Kada smo bili mali, želeli smo što pre da odrastemo. Kada smo ovde, želimo da smo tamo. Kada smo tamo, želimo da smo ovde. Kada odrastemo, najradije bismo ponovo bili deca. One uhvatljivije želje idu standardnom rutom: ulovimo predmet žudnje, primimo uz njega dopaminsku injekciju i osećamo se strava, samo je podsticaj kratkotrajan stoga se uvek vratimo našoj nezasitoj potrebi za još.
Neumitno je da ćemo uvek težiti boljem, tako valjda negde i treba da bude. Samo je problem što u toj težnji ne shvatamo da je već sasvim dobro i da imamo dovoljno. Iznova upadamo u zamke boljeg, da bismo kada se iz njih izbavimo samo ponavljali isto. Postoji i ona šačica ljudi koja je nekako životno zadovoljna i ja se uvek iznenadim kad ih sretnem, negde u prolazu, beskonačnim redovima, bioskopskim salama. To su oni ljude koji pevuše sebi u bradu, uvek na licu imaju blag osmeh, prihvatajući stav i neku neojašnjivu mirnoću koju emituju. Sigurna sam da i njih mori gomila pitanja, veliki i mali problemi, prolaznosti, nedaće, svakodnevice i bolesti, ali ih stoički podnose. Ili možda samo odaju takav utisak.
Njihova energija je zarazna. Na svaku polupraznu, odgovoriće polupunom, na brigu razbibrigom, svako potencijalno ne izvrnuće u verovatnije da, ali nenametljivo, čak i nenamerno, nenapadački, već sasvim prirodno. Takvi ljudi se ne ubeĐuju, samo bivaju i puštaju život da biva. Naravno da i one imaju svoje žute minute, nisu baš vanzemaljci, ali se vrlo lako vrate sa tamne strane, jer vrlo dobro znaju da tamo ništa više od toga neće zateći niti će uopšte biti u stanju da išta prepoznaju u mraku. I takvi ljudi su me uvek irititrali. Kako mogu da se ne brinu, nisam to mogla da shvatim.
Toliko je problema, toliko je toga užasnog i nepravednog, kako pevušiti i biti blag prema svetu i sebi u tom ringu u kom neprestano cupkaš i poluspreman si za nokaut? Ipak, negde sam naslućivala da su svi oni toga vrlo svesni, nisu izabrali da od toga okreću glavu, to je već neka druga sorta, samo su imali neku vrstu štita. I gomilu seansi sa tarapeurom, pretpostavljam.
Ja, imala sam razne faze u životu. Na spektru emotivno-duhovnih stanja čekirala sam, sigurna sam, većinu deonica. Od krajnje potištenosti i nepronalaženja nikakvog smisla u ustajanju, od/brađivanju svakodnevice i ponavljaju istog, preko sitnih zadovoljstava, do opčinjenosti lepotom života. I još jedno mali milion međustanja i osećanja između, ali nikada, nikada u životu nisam bila u fazi u kakvoj sam se našla kada sam se obavezala zahvalnosti i negde se najzad približila toj grupi ljudi sa druge planete konačno uspevši da razumem kako im ta lakoća postojanja ide od ruke. Jako loše pamtim, ne samo tuđa imena pri prvom rukovanju, ne pamtim imena likova omiljene knjige, ne znam da prepričam film koji sam gledala sinoć, ali kada me neko pita o lepim periodima u svom životu, uvek na prvu kažem da je to upravo bilo to tromesečno bivstvovanje na talasu zahvalnost. Ni omiljeno putovanje, avanture, slavlja niti uspehe ne stavljam ispred tog perioda. Tada se apsolutno ništa spektakularno nije dešavalo, štaviše, bio je to prilično stresan period. Ali se ja niti jednog problema ne sećam, sećam se samo neke neobjašnjive sreće koja se hranila mojom zahvalnošću. Da sam u tom periodu samo jedno jutro izabrala da gledam na drugu stranu, verovatno bih odustala od svega. Ovako, hvala je bio moj štit, gorivo, razlog i ono čemu sam uvek mogla da se vratim, sve i da zaboga veliki planovi propadnu, prihvatila sam, čak, i tu užasavujuću opciju. Nisam se tada zahvaljivala ničemu izvan života kao takvog, činjenici da mu uopšte mogu svedočiti, da sam tog jutra uopšte budna, da su se moji bliski ljudi probudili zdravi. ”Samo” to bilo je dovoljno.
Promenilo se od te tromesečne faze toliko toga, izgubila sam u putu tu nit, jer jedino konstantno je promena, ali joj se vraćam i ponovo prepoznajem koliko je dragocena i moćna. I zaista, mnoge studije u protekloj deceniji su otkrile da ljudi koji svesno broje svoje blagoslove imaju tendenciju da budu generalno srećniji.
Kroz zahvalnost se priznaje ultimatvno dobro, prepoznaje se da njegov izvor leži izvan naših svetova i povezuje se sa nečim većim od nas samih. Jedno maleno hvala svakog jutra i neće biti važno da li pada kiša, sneg, grad, da li je 40 stepeni, što kasni autobus ili morate na glupavi sastanak kao po kazni, pa još zakačite svako crveno, pa svi trube, pa je gužva, pa je sve nekako baš bezveze. I najlakše je sesti u tim momentima na sirenu, pa uvratiti istom merom. Ali ako pre haosa svakog dana sa kojim se apsolutno svi sudaramo, stanemo i izdvojimo sekundi koliko tih par slova zahteva, hvala možda neće preokrenuti crvenu u zelenu, neće utišati sirene, zaustaviti gužve i obrisati bezveznosti, ali će nam pomoći da sve to prihvatimo, a sa prihvatanjem da su stvari baš takve kakve jesu i da nam više nije potrebno dolazi i zahvalnost. Treba nam još iritantnih ljudi na ovom svetu.
