Nisam se baš nešto spremila za kraj sveta, tako da me uprkos depresivnim epizodama totalnog razočaranja u čovečanstvo, ipak raduje što je i ovaj put odložen. Dobro smo, i ovo će se završiti, kako je moglo još je i okej ispalo. Do naredne drame, mirni. Ipak, poslednjih nekoliko dana smenjuju mi se užasni napadi ravnodušnosti prema svemu i nedostajanja tog istog svega, i u jednom od tih nedostajačkih talasa opremila sam se izuzetnom količinom mirisnih sveća da bar nečim nadomestim miris mora, smokvi, borovih iglica, i šećerne vune u luna parku, dok sve to opet ne bude realnost.
Zahvaljujući tome, pre neki dan, negde na pola sređivanja stana, ošamutio me je nikad jači miris lavande. Smela bih da se zakunem da je zamirisao i ruzmarin, i na trenutak, više nisam bila bosa na pločicama na terasi u svom stanu između “daj” i “ostavi” gomila odeća, sa maskama što se suše i kišom koja samo što nije. Stojim na jednoj drugoj terasi, sunčanoj, 800 kilometara i pet godina udaljenoj, sa čašom domaćeg penušavca i prilično lakim mislima kakve ima samo neko na moru, i na vrhuncu zaljubljenosti. Pre nego što sam i mogla da se okrenem da vidim njega, da se setim gde smo i otkud ovde, sve je nestalo. Protrljala sam oči i dunula u sveću. Zajebi me i lavande i mora, i 2015. godine. Ugasila se, primirio se i miris ali je emotivni portal koji je otvorio ostao da zjapi, a poznato je da se sa njima nema šta drugo raditi nego zakoračiti unutra i šetati dok te ne uhvati lagana vrtoglavica i svega postane previše. I da, ako je lista poroka prilična ja bih na svoju slobodno mogla da dodam i “nostalgija”. Jedna reč, deset slova, i sva agonija i ekstaza koje staju u to.
Moja veza sa sećanjima je dosta komplikovana, možda i jedna od najkomplikovanijih koje imam. Prelazim preko događaja i problema, onako kako se diše. Prirodno, neprimetno, i bez prevelikog obraćanja pažnje na ono što radim i što je sada tu, obično vođena željom da vidim šta će biti sledeće. Odlazim brzo, ali se zato često vraćam. Da vidim da nisam nešto zaboravila, da nije trebalo nešto pametnije pokupiti iz tog iskustva osim onog što sam mogla u brzom pakovanju kutija, da vidim kako sve to izgleda sada a ponajviše, samo da obnovim gradivo, zato što me ništa ne čini paničnijom od toga da ću nekada možda zaboraviti trajno. Da ću zaboraviti svoj život i kako je sve nekada bilo. Zato valjda i pišem dnevnik, da imam sigurne tragove svog postojanja, jer ne mogu da podnesem pomisao da će umesto pesme koja me danas podseća na slobodu ostati samo poznata melodija u tragovima, da se jednom stvarno neću sećati kako ume da bude hladno u Španiji na plaži pred jutro, i zašto sam zamalo imala potres mozga.
Nóstos, „povratak, prošlost“, i álgos “bol”, su nešto najbliže tome kao da vam je mozak tinejdžer u emo fazi, i razlog zbog kojeg je #tbt jedan od najkorišćenijih haštagova ikada, a ten years challange rasprostranjen i rado prihvaćen fenomen. Volimo troubekove, volimo da se vraćamo, volimo prisećanja i podsećanja i nostalgija je dokaz da smo bića koja u suštini pamte lepo, ali i ona koja maštaju i mnogo se preispituju. Jer ne dolazi ona tek tako, kao čisto prisećanje, već i uz obavezno preispitivanje. Da li je moglo drugačije, da li sam pogrešila, kako bi bilo da sam ranije upoznala sebe, da sam naučila da cenim stvari, da sam ranije razumela ko sam? Neka užasna potreba nas tera da gledamo stare snimke, da prevrćemo slike, da slušamo pesme koje smo nekada voleli, da bismo testirali sebe koliko se drugačije osećamo danas. Da bismo napravili presek stanja, koliko smo odmakli i šta se sve dogodilo, a nostalgija je sjajan lakmus papir rasta i promene.
Ja na primer, s vremena na vreme, puštam omiljene stare pesme, čitam omiljene odlomke knjiga, i gledam filmove za koje znam da će me rasplakati, isključivo da proverim da li će tako biti i sada. Da ispipam koliko se drugačije osećam, da li plačem na iste stvari, ili me sada nešto drugo boli, da malo uživam što sam ista, i malo likujem što sam porasla. I da, ne zvuči baš sasvim zdravo, ali s vremena na vreme zapravo jeste jer mi je neophodan self-check. A uostalom, ne donosi nostalgija samo bol. Iznenadno sećanje koje ti izbije vazduh i utrne kolena, duh prošlosti koji sedne pored tebe da vidi kako si, i neka davna ne sasvim zaboravljena verzija tebe, umeju da budu prst koji te pipka u modricu koja lagano bledi i pita “jel prošlo, nije a?” Nije prošlo, ne prođe sve uvek, nešto se samo skloni u stranu, da napravi prostor novom, ali ima u nostalgiji nečeg neverovatno utešnog. Sigurnost koju donosi distanca da iako čitam tu stranu više je ne živim- bilo to dobro ili ne. Oživljavati uspomene uz saznanje kako se sve završilo, daje neku dozu sigurnosti koja nam je potrebna.
Zato gotovo narkomanski udovoljavam svojim sećanjima, puštam ih da se nadovežu, čeprkam dok malo ne prokrvari, puštam da me polome, zato što znam da mi ne mogu ništa, da je bezbedno. I da mogu slobodno da sastavljam i rastavljam narative sopstvenog života i delim ga na proste rečenice. Bila sam slomljena. Bila sam očajna. Bila sam najsrećnija. Bila sam zadovoljna. Bila sam uplašena. Sve to i po nekoliko puta, i ako ništa drugo ne znam barem sa sigurnošću znam da umem da budem sve od nabrojanog. A to je dosta. Kad je sve nadrealno, tužno, neizvesno, i svašta još može da se dogodi, otići tamo gde ipak znaš kako se nešto završilo i gde je dovelo, pomalo i prija.
Setila sam se juče jednog rada Jenny Holzer. Na jednoj tabli piše “Slip into madness is good way for comparison” a na drugoj “It is in your self interest to find a way to be very tender” i podsetilo me je da to mora da ide zajedno. Sve je zdravo i ljudski. I malo ludila, i malo tuge, i malo nostalgije, i malo uživanja u svemu tome, ali samo dok znamo kako da budemo vrlo, vrlo nežni dok skidamo krastice, i svesni da je prošlost tu samo da se svrati ponekad, ne da se u njoj živi.