Da bismo bili produktivni, kreativni, srećni i sabrani, stručnjaci i stvarno uspešni ljudi uporno govore da je za uspeh i maksimalnu produktivnost neophodna rutina. Plan, šema, mreža koja drži dane, obaveze i ovce na broju. Tačke ponavljanja koje prepoznajemo u svakom danu i koje nam pomažu da lakše izdvojimo prioritete, obavimo sve zadatke i osećamo se zadovoljno. Potkategorije i nivoi su već razni: ima onih koji žive po utvrđenom planu i programu 24/7, onih koji su rigorozni sa planom samo na poslu, onih čije su rutine usko vezane za određeni deo dana. Tako se na primer u jutarnje svi kunu, i lista najuspešnijih ljudi pokazuje da manje više svi super-uspešni ustaju između 5 i 6 i već pre posla uspeju da obave zilion stvari, što je “pravi način” da se počne uspešan dan.
Glavni problem koji ja imam sa rutinom je taj što je nemam i ne mogu baš odgovorno da tvrdim da znam jedan jedini pravi način da se započne dan. Bilo je tu i raznih dobrih početaka i loših dana, i obrnutih kombinacija. Doduše, neka pravila se poznaju. Dobri su oni kad imam vremena bar za kafu, ne moram pre 10 da budem na bilo kojoj drugoj adresi osim one na kojoj sam, i stignem da obavim nešto za sebe pre posla. Genijalni su oni kad se probudim bez alarma, uradim vežbe (gotovo nikad) i napravim nešto što liči na zdrav doručak. Pakleni su oni kada sve ide toliko naopako da u takvom haosu ni jedan plan nije održiv osim onog da se prepustiš pa šta ti se da. Ukratko, moji dani započinju haotično, bez mnogo sličnosti i u mnogome zavise od toga kakav je život sam po sebi i koliko sam u milosti kosmosa.
Međutim, u svetu koji insistira na doslednosti i imanju rutine o kojoj se neprestano priča kao preduslovu za uspešnost i maksimalno iskorišćavanje vremena (apsolutni prioritet da bi se ovih bednih 24h rastegli maksimalno), redovno imam osećaj da sve radim pogrešno jer nemam plan i pecam se na svaki savet kako da ga napravim. I stvarno sam višestruko pokušavala da se dovedem u red i napravim strukturu, ali se ona uvek, zahvaljujući dnevnim ugibanjima i promenama, izvitoperi za mnogo kraći vremenski period od onog koji mi je bio potreban da je usvojim. A verujte mi da je mnogo vremena utrošeno u besomučno kliktanje na svaki članak koji obećava veću produktivnost i savršenu jutarnju rutinu. Osim opštih govorancija (čak i meni logičnih u teoriji) niko mi nije odgovorio na glavno pitanje: kako da ostanem dosledna istom sistemu nekoliko dana, a kamoli nedelja za redom?
Tako je došlo vreme da priznam da je odgovor verovatno nikako. Ako sam osoba kojoj treba tutorijal za rutinu, i maksimum energije za uložiti u to da se ona privremeno ispuni, onda najverovatnije nisam taj tip. Kao što je nekome prirodno da otvori spreadsheet u glavi i popuni prazne kolone, ovom drugom tipu prosto nije. Pored isplaniranih, kojima se iskreno divim, postoji i grupa onih koji će profitirati više i bolje iskoristiti dan, ako se pozdrave sa idejom o kontrolisanju istog i prepuste onoj u kojoj intuitivno reaguju na potrebe u datom trenutku. Fair enough.
I zato bih želela da predložim nešto. Stop diktaturi rutine. Uopšte nije tačno da samo to spašava dan, a uostalom može da ima i negativne posledice. Ako se previše rigidno držimo unapred zacrtanog, onda svaki neuspeh u ponavljanju istog i ispunjavanju predviđenog, rezultira sa daleko manje produktivnosti i dobrog raspoloženja, nego onaj sistem gde smo malo fleksibilniji i nežniji prema sebi. Možemo da napravimo savršenu mrežu za hvatanje vremena, ali ne i života koji često liči na sve samo ne na plan, i tabela i raspored tu ne pomažu mnogo. Samo frustriraju.
Rutina zapravo možda uopšte i nije dobra reč, i zvuči kao nešto što a priori želimo da izbegnemo. Možda bi bilo mnogo zgodnije i zvučnije reći metod, princip funkcionisanja koji se razlikuje od pojedinca do pojedinca, od slučaja do slučaja, i ja za sada imam samo jedan u koji verujem i praktikujem. The inconsistency principle, princip nedoslednosti, Briana Enoa. Uostalom i biti dosledan nedoslednosti je već nekakva doslednost, zar ne? Čista tautologija.
