Nisam zadovoljna ovim decembrom, a povremeno i više od toga da me zapravo i nervira. I ne mislim na to što je na ulici opšta šizofrenija, niti što je gužva u svim radnjama tolika da sve vreme pomišljam da sto posto svi znaju nešto što ja ne znam, recimo da je možda uskoro poslednji dan života na planeti Zemlji, a ne kraj godine. Ne pričam ni o sitnoj deci koju je nemoguće izbeći i koja sa šećernim jabukama i toplim čokoladama gravitiraju ka svakom kaputu, niti o nestabilnom redu vožnje i autobusima koji ne dolaze, nego ljudi… nema snega. Imamo dugogodišnji love-hate odnos i kad napada proklinjem sve na svetu sedam puta dnevno ali zato kad ga nema stvarno osećam da nešto nije kako treba, i evo, javno priznajem, nedostaje mi. Najviše, iskreno, zato što bez pahulja ne mogu da kompletiram svoj praznični bluz.
A imam ga, i iako nije naučno dokazno da su ljudi tužniji u ovo doba godina (premda mnogi psiholozi tvrde) ja stvarno mislim da jesu, uprkos tome što nas sve tera da budemo srećniji. I zapravo baš zbog toga. U ovoj sezoni je sve podešno na maksimum. Pravimo žurke, idemo na žurke, trudimo se da se sa svima vidimo, žurimo da sve bar čujemo, mnogo želimo da se nezaboravno provedemo, ali smo već sutra sve zaboravili. Pečemo, kuvamo, spremamo, kupujemo poklone, kompletiramo liste, podvlačimo crte, zatvaramo kutije, okrećemo nove strane, završavamo stare poslove. Zamorno je, zahteva puno energije i još više očekivanja i veoma veeeoma je intenzivno i meni lično glava svaki put u ovo doba godine preti da eksplodira jer se potegne previše pitanja: šta sam uradila, jesam li napredovala, da li sam stvarno srećna, ko je uopšte srećan jer ja sigurno nisam, i “šta lupaš zašto nisi, naravno da jesi”. Malo mi se ide, malo mi se ostaje, malo mi se sve menja iz korena, malo mi sve nedostaje i samo bih da se zakopam i ne mrdam nigde i da sve ostane kako jeste. Da ostanem u onom što poznajem, a opet tako me privlači sve što nikad nisam. I ne znam šta bih.
Onda mi prosto odjednom ne prija ushićenost, već samo da upalim novogodišnja svetla, pijem nešto nežno, slušam kako se gomila sneg, čitam pažljivo odabranu literaturu za što više suza i sedim i plačem, da izbacim sve. I mislim da je jednako bitno kao i dobar provod. Bitno je da dekompresujemo. Da smanjimo pritisak tamo gde je prejak i preusmerimo ga tamo gde je falio, a za to je uvek neophodno ovakvo povlačenje. Ne znam kako vi ali ja svojoj tuzi udovoljavam, baš je onako razbaškarim i sve joj dopustim. Da plače za sada, za juče, za onim što nikada nije ni bilo u planu da bude, za onim što je moglo biti, za onim što nikad nisam zapravo ni želela, za onim što stvarno više ne može, za onima koji više nikad neće moći, zbog onih pred kojima je sve tek- zbog njih sam i srećna, i uplašena i uzbuđena. Zeznuto je ovo doba godine. Mnogo nas sve tera da budemo ne samo srećni nego presrećni, da lako zaboravimo da ne moramo da budemo lažno nasmejani jer su praznici i jer drugi očekuju. Mislim, treba, naravno da treba, ali ako nismo na tom mestu iskreno, dozvolimo sebi da osetimo i sve druge emocije, čitav spektar.
Lepo Duki kaže da ne bismo pukli, puknimo što pre. To i jeste fora. Dajmo sebi malo oduška, da popucamo onako sasvim, da bismo se ovaj put bolje izgradili. Strogost je ionako prevaziđena, pa samo nežno prema sebi, i drugima. Ako smo malo tužni, plačimo boga mu. Što miriše karanfilić ili što se osećamo danas malo više samim nego inače. Nisu suze tako strašna stvar, naprotiv, pročišćavaju. Ako nismo uopšte tužni, onda super i bravo, i neka je uvek tako. Ako jesmo baš mnogo i osećajima i vremenski traje više nego što je prolazni bluz, a nešto baš ozbiljno ne štima, onda je možda vreme za neke ozbiljnije razgovore. Self-care je mantra koju treba naučiti i ako će nešto biti reč 2020. ja već sada, unapred ako može, glasam da to bude ova. A briga o sebi nekada podrazumeva i ovo. Da budemo malo ranjiviji i slabiji i ne teramo se na lažne osmehe i da mlatimo rukicama u opštoj euforiji, ako tako ne osećamo, već da posložimo ono što da i budemo iskreni, da tražimo naše trenutke u obilju tuđih, i pauzu za sebe da razmislimo o svemu što se završava. Neće svet stati, samo ćemo malo bolje upoznati i neku drugu stranu sebe, a to je uvek najokej.
