Pre neki dan sam bez preterivanja provela tri sata gledajući snimke plimnih talasa u Nazareu. Na tom parčetu portugalske obale gigantski talasi nastaju tokom cele godine, a moja fascinacija i užasnutost tim monstrumima su me naveli da hipnotisano gledam prvo dokumentarac, pa seriju, pa zatim istražujem sve moguće videe na YouTubeu dok od talasa nisam završila u batijalima i abisalima, što je bio znak da me je internet progutao i da je vreme za sleep mode. Gledajući jedno deseti video za redom, dok mi se stomak grčio i prevrtao a dlanovi znojili, ali sam istina pomalo i uživala u anksioznosti koju mi budi svaki novi udar vode i paralelno pokušavala da ne strepim previše da li će da izginu ovi što se spuštaju, pomislila sam kako uopšte i nije toliko strašno kad se talas prelomi i zapljusne. Daleko je strašnije onih nekoliko minuta pre. Kada gledaš u tu nestvarnu količinu vode, koja nadolazi, buja, raste i postaje sve snažnija i ne znaš do kad planira tako. Po ko zna koji put potvrđeno, neizvesnost ubija.
Kako stvari stoje tu perpetualnu neizvesnost živimo iz dana u dan, i posle ove epizode spavala sam nikako, kao uostalom i svih prethodnih dana. U poslednje vreme se osećam prilično neuravnoteženo i sve što mi obično ide lako sada mi nekako teže pada. Da se kolokvijalno izrazim, rekla bih da nisam baš sva svoja. Nije da sam uplašena niti preterano zabrinuta, samo sam beskrajno zbunjena i čini mi se da ova neizvesnost što ubija već i suviše dugo traje, a ruku na srce niti mi se dopada niti mi je zabavno. Toliko nemam pojma šta se više dešava i da li se sve u ovoj meri raspada svuda ili samo ovde, da mi deluje da je pitanje trenutka kada ću i prestati da se trudim. Ne mogu da isplivam u lažnim i pravim vestima, umorila sam se od prekrajanja relevantnih i irelevantnih informacija, i stručnjaci i nestručnjaci mi jednako idu na živac, ne mogu da odlučim da li mi je gore beskrupulozno laganje i sakrivanje podataka ili eksploatacija ljudskog straha i pumpanje paranoje. Sve mi je u toj meri konfuzno da se samo pitam može li malo da se poradi na toj Super-zemlji pa da svi palimo odavde.
Daleko je strašnije onih nekoliko minuta pre. Kada gledaš u tu nestvarnu količinu vode, koja nadolazi, buja, raste, i postaje sve snažnija, i ne znaš do kad planira tako. Po ko zna koji put potvrđeno, neizvesnost ubija.
Neizvesnost je nepregledna, a nepoverenje toliko suštinsko, da mi sve odjednom izgleda ne samo besmisleno (kako mi izgleda s vremena na vreme i pod normalnim okolnostima) već i beskrajno smešno. Čitava ova situacija sa pandemijom i njenim talasima i prvim i drugim vrhuncima, pokazuje koliko zapravo ništa ne znamo, i u potpunosti je lekcija o sigurnosti i stabilnosti, i tome kako bilo kakva težnja sličnom sada deluje čak i pomalo naivno. Gotovo od detinjstva život zvuči kao nešto što nalikuje trčanju sa preponama gde iz faze u fazu određene prepreke treba preskočiti. Hranjeni happily ever after narativom, rečeno nam je da ako protrčimo određene ciljeve – idemo na fakultet, nađemo posao, venčamo se, dobijemo decu, pravimo ušteđevinu, ulažemo u nešto, postoje sigurnost i stabilnost s druge strane koji bi trebalo da obezbede zadovoljstvo i mir. Iako želimo da verujemo, činjenica jeste da smo prema tim obećanjima već kao generacija opravdano sumnjičavi jer stabilnost kao koncept baš i ne poznajemo, i već neko vreme se pokazuje da ono što je bilo sinonim za srećan život našim roditeljima, a kamoli generaciji pre njih, nama zvuči prilično nerazumljivo, neshvatljivo i nedovoljno. Život milenijalsa je nevezano od subjektivnog osećaja da je sve sranje zauvek i objektivnog da sve odlazi dođavola, i istraživanjima potvrđeno baziran na neizvesnostima i na klimavim nogama kada je bilo koji oblik sigurnosti u pitanju. Ako su prethodne generacije sedele na plaži udobno zavaljene u svojim ležaljkama, koje su jednom zapljunuli i više ne napuštaju, i eventualno negde na pučini nazirale veliki vodeni zid koji se uzdiže, mi na njemu surfujemo. Spuštamo se kako znamo i umemo, i ne nužno sa istim uspehom i veštinom kao ovi iz Nazarea.
Neizvesnost je nepregledna, a nepoverenje toliko suštinsko, da mi sve odjednom izgleda ne samo besmisleno već i beskrajno smešno
Čitavu tu ideju o srećnom životu kao sigurnom mestu do kojeg se dolazi utabanim putem je trenutna situacija samo dodatno izlizala. Utabanih puteva više nema. Zapravo ikakvih poznatih puteva više nema, jer objektivno nema ni realnosti koju smo poznavali nekoliko meseci unazad. Ustupila je mesto novoj sa kojom nismo baš načisto, a ni sa samima sobom u okviru nje. Tokom pandemije i karantina, povukli smo se u svoje ljušture, navukli zavese, zaključali vrata, i čekali da prođe. Dok smo čekali da prođe ekonomija se zagrcnula, trećina radnog sveta širom planete zavisi od novčane pomoći svojih država i vlada, ostaje se bez posla preko noći, čitave industrije se bore da prežive i ostanu sa dovoljno vazduha da mogu da isplivaju kad prođe talas. Dok smo čekali da prođe, jebiga nije prošlo, samo se dodatno zahuktalo i s tim nekako treba živeti.
izgleda da je jedina izvesnost, jedina nepromenjiva u svakoj jednačini, jedina stvar u koju možemo biti sigurni- promena.
I da, izgleda da živimo u svetu, gde ne znamo šta će biti sutra, a kamoli u septembru, u kom smo poluslobodni, uplašeni, i konstantno na ivici, i gde je jedina izvesnost, jedina nepromenjiva u svakoj jednačini, jedina stvar u koju možemo biti sigurni – promena. Sigurnost da ništa nije ni blizu sigurnog i stabilnog. Ne mogu da kažem da znam kako se osećam po tom pitanju, ali sam se eto setila nekadašnje instruktorke joge koja je prilično često umela da ponavlja da je sve samo “beskonačni talas transformacije”. Šta znam, možda to i ne mora da bude tako loše, samo da se za početak popnemo na prokletu dasku.
