Pre neki dan sam naišla na članak od kog mi je krenula para na uši. Tekst počinje sasvim u redu (iako je naslov jeftin političko-korektni click-bait), o tome kako su Rihanna i Harry Styles oboje u poslednjih mesec dana promovisali modne brendove koji odbijaju da svoje kolekcije definišu kao muške ili ženske. Ona je objavila fotku u majici brenda Art School, on je u spotu za pesmu „Lights Up“ u svilenom kimono odelu koje je dizajnirao njegov dugogodišnji saradnik Harris Reed. Ok, u čemu je problem? Problema nema, sve dok se članak ne nastavi u to kako budućnost mode (i svih brendova, pretpostavljam?) treba da bude non binary i gender-free zato što podela na rodove počinje da biva prevaziđena, pogotovo kod američkih kupaca koji pripadaju generaciji Z.
Obožavam androginu modu. Svako ko me poznaje zna i da drugog boga do Yves Saint Laurenta ne priznajem, što bi trebalo da vam kaže sve. Svaki put kad gledam „Rocky Horror Picture Show“ i slušam „Don’t Dream It Be It“ podilaze me žmarci. Odrasla sam na gospelu po Madonni i samim tim i na „What It Feels Like For a Girl“. Stižu i citati, ne brinite. Oduševljena sam uticajem koji je na beauty mejnstrim imala serija „Euforija“. Kako mi sad smeta Haryjevo plavo odelo, a njegov Lanvin prsluk inspirisan Dajanom i ovčicama mi je genijalan? Smeta mi, zato što je odelo aljkavo napravljeno. I zato imam potrebu da branim modu. Imam potrebu da branim ateljee, konstruktore, Saville Road. Yvesa i Leeja McQueena, Cristóbala Balenciagau.
Činjenica jeste da moda – ta zagađivačica planete, izvor društvenih nepravdi i diskriminacije, o seksualnom zlostavljanju da i ne počinjem – treba da evoluira na mnogim važnim poljima. Ali ja ću sebi da dopustim drski luksuz da danas ne pričam o tome. Želim da govorim o čistoj idealizovanoj dubokoj ljubavi prema odeći, bilo da je ona za “stvaran život” ili kostim. Onoj zbog koje radim ovo što radim i živim kako živim. Ta ljubav je upravo suprotno od trenda, suprotno od svega fast fashion. Ona je ista, bilo da se radi o Dior sakou i suknji šivenoj po meri koje je nosila Maria Callas, plaštu za xy Papu po redu koji visi u riznici ispod crkve Svetog Petra ili Jacquemus odelu. To je ona ljubav zbog koje merkam vintage Yves Saint Laurent komade, a pred njegovim sakoima mogu samo da kleknem na kolena, bukvalno i figurativno. Što od poštovanja, što zato što mi zaklecaju noge od divljenja. I zato ću, ipak, da branim modu i onu stranu koja se bavi razumevanjem tela. Svih tela.
Da li ste nekada gledali Freda Astaira kako pleše? U odelu, razume se. U odelu koje prati svaki njegov pokret. Ono zadržava svoju liniju, ne gubi je n.i.k.a.d.a, a istovremeno prati njegovu. Ono ne vuče, ne puca, ne bora se i ne muči, ne diže se na ramenima, ono je saliveno. Kako? Pravili su ga znalci. Među najboljima na svetu. Znalci čega? Gotovo alhemijske sinergije anatomije, linije, pokreta i tkanine.
ANATOMIJA. Reč koju kao da odjednom niko ne zna, iz prostog razloga što je spomenuti “razlike u anatomiji” postalo u nekim krugovima gore nego nekom opsovati majku. I apsolutno ne mislim na razlike koje nam jesu ili nisu među nogama. Muško i žensko telo se razlikuju. A pre nego što se neko razbesni što ističem očigledno, molim za još malo strpljenja: to jednostavno znači da, kada je odeća u pitanju, isti efekat postižemo na različite načine. Muška i ženska ramena nisu ista, dakle, trebaju nam konstrukciono različiti sakoi čak i kada vijamo isti efekat. Pogotovo kad vijamo isti efekat. Različite su nam u proporciji i dužine leđa i struk i noge. Treba još? Ista bluza stoji različito osobama sa različitim veličinama grudi, na primer. Razlike su svuda, razlike nisu loša stvar, one su bogatstvo doživljaja i iskustva. Zbog čega ih zakopavamo pod izgovorom jednakih prava za sve? Zar prihvatanje razlika nije ono za šta se svi borimo? Kako je moguće da je borba za prava manjina i ugroženih postala teoretska modna uravnilovka u kojoj se ne računa da li neko fizički ima ili nema grudi i kako to utiče na pad odeće? Život nije Instagram, a ni look book. To što ista haljina dobro izgleda na različitim telima na fotkama neće vam značiti ništa ako tu istu haljinu poželite da prošetate po gradu. Rolka ili oversized džemper – naravno! Ali haljina bez bretela ili farmerke su već potpuno druga priča.
Harry Styles u svom plavom kimono-blejzeru izgleda aljkavo, u najmanju ruku. Problem nije taj što je gornji deo odela takav “model” da bi se lako mogao svrstati u tradicionalnu kategoriju “žensko”. TO ne bi nikog trebalo da bude briga. Modni izraz i stav koji je Styles zauzeo apsolutno ne osporavam. Problem je u tome što je dotično odelo krojeno loše. Nije pravljeno ni za jednu anatomiju, i kao takvo ne može nikom zapravo dobro da stoji.
Eto, i to sam rekla. Želim i drugima i sebi odeću koja nam odgovara ponaosob i psihički i fizički. I zato kada Dr. Frank-N-Furter peva:
“Whatever happened to Fay Wray?
That delicate satin draped frame
As it clung to her thigh, how I started to cry
‘Cause I wanted to be dressed just the same”
ja želim da dobije svoju haljinu od satena. Svoju. Ne onu koju nosi Fay zato što u njoj ne bi mogao da sedne i osećao bi se kao nakaza. Ne, haljina treba da bude napravljena tako da se u njoj oseća kao božanstvo. Ukinite razlike u anatomiji, i neće je dobiti nikada.
Genijalnost velikih dizajnera XX veka ne leži u tome što su žene „strpali u muške komade“, već u tome što su otkrili kako da ženama ponude motive i konstrukciona rešenja koja će im dati slobodu izbora. Da je bilo kosmičke pravde, proces je trebalo da bude dvosmeran, ali i dalje, nažalost, važi da
“Girls can wear jeans and cut their hair short
Wear shirts and boots ’cause it’s okay to be a boy
But for a boy to look like a girl is degrading
‘Cause you think that being a girl is degrading”
A ja baš eto volim Marca Jacobsa koji godinama šeta u suknjama. ALI, u koliko hoćete da se kladimo da nijednu nije maznuo sa ženskog odeljenja? Kada jednog lepog dana, niko ne bude degradiran zbog toga kako se identifikuje i oseća, koga i šta voli, zar ne bi bilo lepo da odeća odražava tu slobodu i raznolikost ne samo po motivima nego i suštinski u praksi tako što će postojati opcije koje će odgovarati svim telima?
Sloboda izbora za sve, ali, molim vas da me ne terate da kupujem identične komade koji dobro stoje Nenadu (a koje bih mu rado nekad maznula) – he and I, we’re not built the same way.
